„Znao ja“, promuklo odgovori on, „za to znači. Mož’ i možem ja i vas... Cetiri, rekla? Ova cura što me voli da sluša da ja blebećem, misli ja ona od te četri. Ti, i...“, namršti se ka Elejni. „Sigurno da nije ovo dete kao ti nije.“ Elejna se besno ispravi, ali Ninaeva je dodirnu po ruci i smirujuće se nasmeši Domonu. „0na putuje sa mnom, kapetane. Iznenadio bi se da znašta možemo da učinimo pre no što zaslužimo pravo na prsten. Kada zaploviš, na tvom brodu biće tri koje se, ako zatreba, mogu boriti protiv damane.“ „Tri“, prodahta on. „To prilika. Mož’...“ Lice mu se na trenutak razvedri, ali ponovo se uozbilji kada ih pogleda. „Treba bi smesta vas na Talasu i dignem sidro, ali sreća m’ napusti da ne reknem šta ovde čeka za ostajanje, a mož’ i sa mene polazanje. Slušate me i pazite me da reknem vas.“ Ponovo se oprezno osvrnu, i još tišim glasom pažljivo reče: „Vide jesam... žensko sa prstenom tako, Seanšani zgrabili. Lepa, tanka ženica, veliki Zaš veliki čovek s njom, ličilo mačem kada ume. Neki od nji mora da je nije pazi, zato Seanšani u zasede. Veliki čovek šest ubio, sedam vojnika, posle njega oni. Zena... Sest damane oko nje stavili. Hop iz uličice. Misli jesam nešto... uradi znate šta reknem ali... Ne o te stvari ja ništa. Tren ličela ona sve da uništi, a posle neki užas, i poče vrišti.“
„Odsekle su je od Istinskog izvora.“ Elejna preblede.
„Nije bitno“, spokojno reče Ninaeva. „Nećemo dozvoliti da se to nama desi.“ „Jes, mož i tako. Ali toga pamtim kad ne umrem. Rima, pomozi mi. To vrištala. A damane jedna pala da plače, pa namesti kragne na... ženu, a ja... bežao jesam.“ Slegnu ramenima, protrlja nos i zagleda se u vino. „Vide jesam tri zgrabili i muka meni je od tog. Da otplovim, ostavim bi na doku moju matoru babu, ali morao sam kažem kod vas.“
„Egvena reče da imaju dve zatvorenice“, polako kaza Min. „Rimu, Žutu, i još jednu.“ Ninaeva je oštro pogleda, i ona pocrvenevši ućuta. Sudeći po izrazu Domonovog lica, nije im pomoglo to što su mu rekle da Seanšani drže dve Aes Sedai, a ne samo jednu.
Ali on se odjednom zagleda u Ninaevu i otpi veliki gutljaj vina. „Jel to ovde tražite? Da pustite... dve? Reče budete tri.“
„Znaš sve što treba“, oštro mu odgovori Ninaeva. „Moraš svakog trenutka biti spreman da zaploviš u sledeća dva ili tri dana. Pristaješ li, ili ćeš ostati ovde da vidiš hoće li ti ipak odseći glavu? Ima i drugih brodova, kapetane. Imam nameru da danas obezbedim prevoz.“
Min stade dah; ispod stola prsti joj behu čvrsto prekršteni.
Domon naposletku klimnu. „Budem spreman.“
Kada izađoše na ulicu, Min se iznenadi kada vide kako Ninaeva klonu na zid gostionice čim se vrata zatvoriše. „Je li ti loše, Ninaeva?“, uplašeno upita.
Ninaeva duboko udahnu i ispravi se povlačeći kaput. „S nekim ljudima“, reče, „moraš biti siguran. Ako im pokažeš samo tračak sumnje, oteraće te u pravcu u kome ne želiš da ideš. Svetlosti, bojala sam se da će nas odbiti. Hajde, treba još mnogo toga da se isplanira. Moramo da razradimo još jednu ili dve sitnice.“
„Nadam se da voliš ribu, Min“, kaza Elejna.
Jednu ili dve sitnice?, pomisli Min dok ih je pratila. Od sveg srca nadala se da je Ninaeva u pravu.
Perin oprezno odmeri seljane, svestan svog prekratkog plašta, izvezenog na grudima i s nezakrpljenim rupama. Ali niko od njih uprkos njegovoj odeći i sekiri na boku, nije ga dvaput pogledao. Hurin je ispod plašta nosio kaput s plavim spiralama preko grudi, a Met par vrećastih pantalona koje nisu mogle da se uvuku u čizme. To je bilo jedino što im je odgovaralo od onoga što su našli u napuštenom selu. Perin se pitao da li će i s ovim biti tako. Polovina kamenih kuća bila je prazna, a ispred gostionice, uz prašnjavu ulicu malo dalje od njih, bilo je troje volovskih kola, pretovarenih svim i svačim i uvezanih platnom i užadima. Oko njih behu sakupljene porodice.
Dok je gledao kako se grle i opraštaju od onih koji, bar za sada, ostaju, Perin shvati da ga seljani ne izbegavaju zato što im nije zanimljiv. Ovi ljudi naučili su da ne pokazuju radoznalost prema strancima, čak i strancima koji očigledno nisu bili Seanšani. Stranci bi ovih dana mogli biti opasni na Tomanskoj glavi. I u drugim selima naišli su na isti proračunati nehaj. Ovde, na nekoliko liga od obale, bilo je još varoši. Svaka od njih bila je nezavisna. Ili je bar bilo tako dok nisu došli Seanšani.
„Kažem da je vreme da pođemo po konje“, reče Met, „pre no što počnu da postavljaju pitanja. Za sve mora da postoji prvi put.“ Hurin je bio zagledan u veliki pocrneli krug koji je ružio smeđu travu seoske livade. Izgledao je staro, ali niko ništa nije učinio da ga izbriše. „Možda pre šest ili osam meseci“, promrmlja, „i još smrdi. Čitav Seoski savet sa svojim porodicama. Zašto bi nešto ovako učinili?“
„Ko zna zašto oni nešto rade?“, promrmlja Met. „Izgleda da Seanšanima ne treba razlog za ubijanje. Bar koliko ja mogu da vidim.“
