Perin pokuša da ne gleda ka nagorelom zemljištu. „Hurine, jesi li siguran za Fejna? Hurine?“ Otkako su ušli u selo, bilo je teško naterati njuška-o da bilo šta drugo pogleda. „Hurine!“
„Šta? Oh. Fejn. Da.“ Hurin raširi nozdrve i smesta nabra nos. „Nema greške, čak ni s ovako starim tragom. U poređenju s njim Mirdraal miriše na ruže. Prošao je ovuda, ali mislim da je bio sam. U svakom slučaju, nije bilo Troloka, a ako je imao sa sobom Prijatelje Mraka, u poslednje vreme nisu nešto mnogo radili.“ Kod gostionice nasta neko komešanje. Ljudi su vikali i nešto pokazivali. Ne ka Perinu i drugoj dvojici, več ka nečemu što Perin nije mogao da vidi na niskim brdima istočno od sela.
„Možemo li sada po konje?“, upita Met. „To bi mogli biti Seanšani.“
Perin klimnu i on. potrčaše do svojih konja vezanih pored jedne napuštene kuće. Kada Met i Hurin nestadoše iza ugla, Perin se osvrnu prema gostionici i zaprepašćeno stade. Duga kolona Dece Svetla ulazila je u grad.
On pojuri za ostalima. „Beli plaštovi!“
Samo na trenutak zaprepašćeno ga pogledaše ispunjeni nevericom pre no što na brzinu uzjahaše. Pazeći da ne budu primećeni s glavne seoske ulice, njih trojica zagalopiraše iz sela ka zapadu, osvrćući se preko ramena i pazeći na progonitelje. Ingtar im je rekao da izbegavaju bilo šta što bi ih moglo usporiti, a pitanja Belih plaštova svakako bi to postigla, čak i kada bi im pružili zadovoljavajuće odgovore. Perin je gledao još pomnije od druge dvojice; imao je sopstvene razloge zbog kojih nije želeo da se sretne s Belim plaštovima. Sekira u mojim rukama. Svetlosti, šta ne bih dao da to promenim.
Slabašno pošumljena brda ubrzo sakriše selo i Perin pomisli da ih ipak niko ne juri. Zauzda konja i pokaza drugoj dvojici da stanu. Kada to učiniše, upitno ga pogledavši, on oslušnu. Uši mu behu oštrije no nekada, ali nije čuo kopita.
Nevoljno, poseže umom za vukovima. Skoro smesta ih pronađe, mali čopor koji se tokom dana krio u brdima iznad sela koje su upravo napustili. Nastupi trenutak toliko snažnog zaprepašćenja, da je mislio da je njegovo; ovi vukovi čuli su glasine, ali nisu zaista verovali da ima dvonogih koji mogu da pričaju s njima. Preznoji se kroz minute koji prođoše dok se predstavio uprkos sebi dade im sliku Mladog Bika i svoj miris, prema običaju među vukovima; vukovi su na prvim susretima veliku pažnju posvećivali formalnostima.
Ali najzad uspe da proturi svoje pitanje. Zaista ih nisu zanimali dvonogi koji ne mogu da pričaju s njima, ali naposletku siđoše da pogledaju, a da ih tupe oči dvonogih nisu spazile.
Nakon nekog vremena, dođoše mu slike onoga što su vukovi videli. Ljudi u Belim plaštovima na konjima gurali se oko sela, jahali između kuća, oko njih, ali nijedan nije odlazio. Pogotovo ne na zapad. Vukovi rekoše da je jedino što su namirisali da ide zapadno on, dva druga dvonoga i tri tvrdonoga visoka.
Perin sa zahvalnošću prekide svoj dodir s vukovima. Bio je svestan da ga Hurin i Met gledaju.
„Ne prate nas“, reče.
„Kako možeš biti siguran?“, odlučno upita Met.
„Jesam!“, odreza, a onda mekšim glasom reče: „Jednostavno, jesam siguran.“
Met otvori usta i ponovo ih zatvori, i naposletku reče: „Pa, ako ne idu za nama, kažem da se vratimo do Ingtara i pođemo Fejnovim tragom. Taj bodež neće nam sam doći.“
„Ne možemo ponovo da ga osetimo ovako blizu onom selu“, reče Hurin. „Ne bez rizika da naletimo na Bele plaštove. Mislim da se to ne bi svidelo lordu Ingtaru, niti Verin Sedai.“
Perin klimnu. „U svakom slučaju, pratićemo ga nekoliko milja. Ali budite na oprezu. Sigurno nismo daleko od Falmea. Ništa ne bi vredelo da izbegnemo Bele plaštove samo da bismo uleteli u neku seanšansku patrolu.“
Kada ponovo krenuše, on se zapita šta to Beli plaštovi tu traže.
Geofram Bornhald zagleda se niz seosku ulicu iz svog sedla, dok se legija Širila kroz gradić i okruživala ga. Bilo je nečeg u vezi s mišićavim čovekom koji je odjurio s vidika, nečeg što mu je golicalo pamćenje. Da, naravno. Momak kojije tvrdio da je kovač. Kako se ono zvaše?
Bajar zauzda konja pred njim i dotaknu pesnicom srce. „Selo je osigurano, moj lorde kapetane.“
Seljaci u teškim kaputima od ovčijih koža s nelagodom su mileli dok su ih vojnici s belim plaštovima terali ka prepunjenim kolima ispred gostionice. Rasplakana deca držala su se majkama za suknje, ali niko nije delovao prkosno. Odrasli su tupo gledali, pasivno čekajući šta god da će se dogoditi. Bornhald im bar na tome beše zahvalan. Nije zaista želeo da od ovih ljudi napravi neki primer, niti da gubi vreme.
Sjahavši, baci uzde jednom Detetu. „Postaraj se da ljudi budu nahranjeni, Bajare. Stavi zatvorenike u gostionicu s onoliko hrane i vode koliko mogu da poncsu, a onda zakuj sva vrata i prozore. Neka pomisle da ću ostaviti nešto ljudi da stražari, da?“
Bajar ponovo dodirnu srce i okrenu konja da izda naređenja. Ponovo poče teranje, u gostionicu ravnog krova, dok su druga Deca pretraživala kuće tragajući za čekićima i ekserima.
