Loijal je, naravno, čitao. Nije se moglo reći da li je trzao ušima zbog knjige ili zbog kašnjenja izvidnice, ali Uno i većina Sijenaraca napeto su sede-i i oštrili mačeve, ili osmatrali kroz drveće, kao da očekuju da će se svakog trena pojaviti Seanšani. Samo je Verin delovala spokojno. Aes Sedai je sedela na panju kraj njihove male vatre, mrmljajući sebi u bradu i pišući dugim štapom po prašini; s vremena na vreme odmahnula bi glavom i sve obrisala nogom, pa ponovo počela. Svi konji bili su osedlani i spremni za polazak. Svaki od njih bio je privezan za koplje zabijeno u zemlju.
„Caplja u ševaru“, reče Ingtar. Sedeo je oslonjen o jedno drvo i oštrio mač gledajući Randa. „Ne bi trebalo da se mučiš s tim. Ostavlja te potpuno otvorenim.“ Na trenutak Rand je održavao ravnotežu na jednom stopalu, mač mu beše obrnut u dvoručnom hvatu iznad glave, a onda se vešto prebaci na dmgo stopalo. „Lan kaže da je dobro za razvijanje ravnoteže.“ Nije mu bilo lako da održava ravnotežu. Kada je bio u praznini, često se činilo kako bi mogao da balansira na kotrljajućem kamenu, ali nije se usuđivao da je obrazuje. Nije imao toliko poverenja u sebe.
„Ako nešto suviše često vežbaš, počneš bez razmišljanja da ga koristiš. Smestićeš ti tako svoj mač u drugog čoveka, ako si brz, ali ne pre no što on svoj zarije u tvoja rebra. Gotovo da ga pozivaš. Mislim da ne bih izdržao da se suočim s tako otvorenim čovekom a da ne zarijem mač u njega, čak i znajući da će mi možda uzvratiti udarac ako to učinim.“
„To je samo za ravnotežu, Ingtare.“ Rand se zaljulja na jednoj nozi i morade i drugu da spusti kako ne bi pao. Zabi sečivo nazad u kanije i pokupi sivi plašt koji je njemu služio za prerušavanje. Moljci su ga izgrizli i bio je poderan na donjem kraju, ali postavljen debelom vunom, a podigao se vetar. Hladan zap^ 1ni vetar. „Kad bi se samo vratili.“
Kao da je njegova želja bila znak, Uno tiho s hitnjom progovori: „Dolaze prokleti konjanici, moj lorde.“ Kanije zazveketaše kada ljudi koji već nisu isukali mačeve to učiniše. Neki skočiše na sedla, grabeći koplja.
Napetosti nestade kada Hurin i ostali kasom dođoše do čistine. Ali sve se opet vrati kada Hurin progovori. „Pronašli smo trag, lorde Ingtare.“ „Pratili smo ga skoro do Falmea“, reče Met i sjaha. Rumenilo na njegovim bledim obrazima ličilo je na ruganje zdravlju; koža mu je bila zategnuta. Uzbuđeni Šijenarci okupiše se oko njih. „To je samo Fejn, ali nema gde drugde da ide. Mora da je bodež kod njega.“
„Pronašli smo i Bele plaštove“, reče Perin, a potom i on sjaha. „Stotine njih.“ „Bele plaštove?“, uzviknu Ingtar mršteći se. „Ovde? Pa, ako oni ne smetaju nama, ni mi nećemo njima. Možda će nam pomoći da pronađemo Rog ako Seanšani budu njima zauzeti.“ Pogled mu pade na Verin koja je i dalje sedela kraj vatre. „Pretpostavljam da ćeš mi sada reći da je trebalo da te slušam, Aes Sedai. Covek jeste otišao u Falme.“
„Točak tka kako Točak želi“, smireno odvrati Verin. „S ta’verenima, ono što se dogodi sutteno je da se dogodi. Možda je Šara zahtevala ovih nekoliko doaatnih dana. Šara sve stavlja tačno na svoje mesto. Kada pokušavamo da je promenimo, pogotovu ako su ta’vereni umešani, tkanje se promeni da nas sve vrati u Šaru koja je suđena.“ Zavlada nelagodna tišina koju ona kao da nije ni primetila; besposleno je crtala u prašini. „Ali sada, mislim da bi možda trebalo da skujemo planove. Šara nas je napok^n dovela do Falmea. Rog Valera beše odnet u Falme.“
Ingtar čučnu preko puta nje iza vatre. „Kada dovoljno ljudi kaže jedno te isto, počnem u to da verujem, a svi meštani govore da Seanšane nije briga ko dolazi i odlazi iz Falmea. Povešću Hurina i još nekoliko drugih u grad. Kada bude otkrio Fejnov trag koji vodi do Roga... pa, onda ćemo videti šta ćemo videti.“
Verin nogom izbrisa točak koji je iscrtala u prašini. Umesto njega povuče dve kratke crte koje su se doticale krajevima. „Ingtar i Hurin. I Met, budući da može da oseti bodež ako se dovoljno približi. Želiš da ideš, zar ne, Mete?“
Met je delovao rastrzano, ali ipak drhtavo klimnu glavom. „Moram, zar ne? Moram da pronađem taj bodež.“
Treća crta načini ptičje stopalo. Verin pogleda Randa.
„Idem“, reče on. „Zato sam došao.“ Neko čudno svetlo pojavi se u očima Aes Sedai, varnica znanja od koje se osećao nelagodno. „Da pomognem Metu da pronađe bodež“, oštro reče, „i Ingtaru da pronađe Rog.“ I Fejn, dodade u sebi. Ako već nije prekasno, moram da pronađem Fejna.
Verin načini četvrtu crtu, pretvorivši ptičji trag u nepotpunu zvezdu. „I ko još?“, tiho upita. Stap joj beše spreman.
„Ja“, reče Perin, tren pre no što se Loijal oglasi sa: „Mislim da bih i ja voleo da pođem“, a Uno i ostali Sijenarci glasno počeše da traže da se pridruže.
„Perin je bio prvi“, kaza Verin, kao da je time sve okončala. Dodade petu crtu i opasa ih krugom. Rand se naježi; bio je to isti onaj točak koji je maločas izbrisala. „Petorica će pojahati“, promrmlja.
