Ninaeva uspe da podigne srebrni okovratnik a da se ne trzne. „Postoji jedan način da to otkrijemo.“ Uz samo trenutak oklevanja, sagnu se i sklopi ga oko vrata sul’dam. Ako neko to zaslužuje, toje ona, odlučno reče sama sebi. „Možda će moći da nam kaže nešto korisno.“ Plavooka žena baci pogled ka povocu koji se vukao od njenog vrata do Ninaevinog zgloba, a onda je prezrivo prostreli pogledom.
„To ne radi tako“, reče Min, ali Ninaeva ju je jedva čula.
Bila je... svesna... druge žene, svesna onoga što oseća, užeta koje joj grebe članke i zglobove iza leđa, ukusa ustajale ribe krpa u ustima, slame koja je bocka kroz tanku potkošulju. Nije to bilo kao da ona, Ninaeva, oseća te stvari, ali u glavi joj je bila grudva osećanja za koje je znala da pripadaju sul’dam.
Proguta pljuvačku, pokušavajući da ne obraća pažnju na njih nisu htela da odu i obrati se vezanoj ženi: „Ako istinito odgovoriš na moja pitanja, neću te povrediti. Mi nismo Seanšani. Ali ako me slažeš...“, preteći podiže povodac.
Ženina ramena se zatresoše, a usta oko kanapa iskriviše. Ninaevi beše potreban trenutak da shvati da se sul’dam smeje.
Stisnu usne, a onda joj dođe jedna pomisao. To klupko osećaja u njenoj glavi izgleda da je bio sve telesno što je druga žena osećala. Pokuša da doda nešto tome.
Sul’dam iznenada vrisnu. Krpe i povez preko usta samo delimično prigušiše njen vrisak. Iskolači oči. Mlatarajući šakama iza sebe, kao da pokušava od nečeg da se odbrani, bacakala se po slami u uzaludnom pokušaju bekstva.
Ninaeva zapanjeno otvori usta i smesta se otarasi tog dodatnog osećaja. Sul’dam uplakano klonu.
„Šta... Šta si joj... uradila?“, slabašno upita Elejna. Min je samo zapanjeno gledala otvorenih usta.
Ninaeva mrgodno odgovori: „Isto što je Šerijam tebi uradila kada si Marit gađala šoljom.“ Svetlosti, ovo jepogana stvar.
Elejna glasno proguta knedlu. „Oh.“
„Ali a’dam ne bi trebalo tako da radi“, reče Min. „Stalno tvrde da ne deluje na žene koje ne mogu da usmeravaju.“
„Nije me briga kako bi trebalo da radi, sve dok radi.“ Ninaeva zgrabi povodac od srebrnastog metala tamo gde se spajao s okovratnikom i podiže ženu dovoljno da je pogleda pravo u oči. U njima vide strah. „Slušaj me, i to dobro. Želim odgovore. Ako ih ne dobijem, nateraću te da pomisliš da sam ti kožu odrala.“ Ženino lice posta ogledalo čistog užasa. Ninaevi se stomak prevrnu kada razabra da ju je shvatila doslovce. Ako misli da mogu to da uradim, toje zbog toga što zna. Za to ovi povoci služe. Zaustavi se da ne otkine narukvicu sa zgloba. Umesto toga, lice joj posta još odlučnije. „Jesii spremna da mi odgovoriš? Ili ti je potrebno još ubeđivanja?“
Panično mahanje glavom bilo je dovoljan odgovor. Kada joj Ninaeva izvadi krpe iz usta, žena zasta samo da jednom proguta pre no što poče da lebeće: „Neću vas prijaviti. Kunem se. Samo mi skinite ovo s vrata. Imam zlata. Uzmite ga. Kunem se da nikome neću reći.“
„Umukni“, prasnu Ninaeva, a žena smesta ućuta. „Kako se zoveš?“
„Seta. Molim te. Odgovoriću ti na sva pitanja, ali molim te skini ga! Ako ga neko vidi na meni...“ Seta pogleda ka povocu, a onda čvrsto zatvori oči. „Molim te?“, prošapta.
Ninaeva nešto shvati: nikada ne bi mogla da stavi Elejni taj okovratnik.
„Najbolje da prebrinemo s tim“, čvrsto reče Elejna. I ona se skinula u potkošulju. „Daj mi samo trenutak da obučem drugu haljinu, i...“
„Obuci svoju odeću“, prekide je Ninaeva.
„Neko mora da se pretvara da je damane“, kaza Elejna, „ili nikada nećemo stići do Egvene. Ta haljina odgovara tebi, a Min ne može. Ostajem ja.“
„Rekla sam ti da se obučeš. Već imamo nekoga ko će biti naša Vezana.“ Ninaeva cimnu povodac i sul’dam prestravljeno prodahta: „Ne! Ne, molim te! Ako me neko vidi...“ Ućuta kada je Ninaeva hladno pogleda.
„Što se mene tiče, ti si gora od ubice, gora od Prijatelja Mraka. Ne mogu da se setim nečeg goreg od tebe. Gadi mi se što moram da nosim ovu stvar na zglobu, da budem isto što i ti, makar i samo na jedan sat. Zato, ako misliš da postoji nešto što ti neću uraditi, razmisli još jednom. Ne želiš da budeš viđena? Dobro. Ni mi. Ali niko zaista ne gleda damane. Sve dok držiš glavu pognutu kao što Vezana i treba da čini, niko te neće ni primetiti. Ali bolje bi ti bilo da se potrudiš da niko ni nas ostale ne primeti. Ako nas primete, ti ćeš sigurno biti viđena, a ako ti to nije dovoljno, obećavam ti da ću te naterati da proklinješ prvi poljubac tvoje majke i oca. Da li se razumemo?“
„Da“, slabašno odgovori Seta. „Kunem se.“
Ninaeva je morala da skine narukvicu da bi Elejninu u sivo obojenu haljinu prebacili preko Setine glave i povoca. Nije dobro pristajala ženi, budući da joj je bila široka u grudima i uska u kukovima, ali Ninaevina bi joj stajala još gore, a bila bi i prekratka. Ninaeva se nadala da zaista niko ne gleda damane. Nevoljno ponovo stavi narukvicu.
Elejna pokupi Ninaevinu odeću, obmota drugu obojenu haljinu oko nje i načini zavežljaj. Onakav kakav nosi seljanka dok prati sul’dam i damane. „Gavin će crći od muke kada čuje za ovo“, reče i nasmeja se. Zvučalo je usiljeno.
