Ninaeva sakupi sav svoj gnev. Vezane i Držači povoca. Stavile su svoj pogani okovratnik na Egvenu, a sada će i na nju i Elejnu, ako mogu. Naterala je Min da joj kaže kako su sul’dam primoiravale na poslušnost. Bila je siguma da je Min nešto prećutala, ono najgore, ali i ono što je rekla bilo je dovoljno da dovede Ninaevu do belog usijanja. Beli pupoljak na grani crnog gloga u trenu se otvo.: svetlu, saidaru, i Jedna moć je ispuni. Znala je da svetli za one koji to mogu da vide. Sul’dam blede puti trže se, a crnipurasta damane otvori usta, ali Ninaeva im nije pmžila priliku. Usmerila je samo tmnčicu Moći, ali bilo je to kao bič koji u vazduhu šiba tmnčicu prašine.
Srebrni okovratnik širom se otvori i zazveketa po kaldrmi. Ninaeva uzdahnu od olakšanja i skoči na noge.
Sul’dam se zagleda u pali okovratnik kao da je otrovna zmija. Damane drhtavom rukom dotače grlo, ali pre no što žena s munjama na haljini stiže da se pomeri, damane se okrenu i udari je u lice; kolena sul’dam zaklecaše i ona skoro pade.
„Svaka čast!“, viknu Elejna. Već je trčala napred, kao i Min.
Pre no što stigoše do dveju žena, damane se preplašeno osvrnu, a onda potrča što je brže mogla.
„Nećemo te povrediti!“, uzviknu Elejna za njom. „Mi smo prijateljice!“
„Tišina!“, prosikta Ninaeva. Izvadi punu šaku krpa iz džepa i nemilosrdno njima napuni razjapljena usta sul’dam, koja se još teturala. Min žurno protrese vreću, digavši oblak prašine, i prebaci je preko glave sul’dam, pokrivši ženu do stmka. „Već privlačimo suviše pažnje.“
To i jeste i nije bilo istina. Njih četiri stajale su u ulici koja se sve brže praznila, ali ljudi koji su odlučili da budu negde drugde izbegavali su da ih pogledaju. Ninaeva je na to računala ljudi su se trudili koliko god su mogli da nikakva posla nemaju sa Seanšanima to im je donelo nekoliko trenutaka prednosti. Počeće da pričaju o tome, ali šapatom; biće potrebni sati da Seanšani saznaju šta se dogodilo.
Žena s džakom na glavi poče da se cima, prigušeno vičući, ali Ninaeva i Min obuhvatiše je rukama i odguraše prema obližnjoj uličici. Povodac i okovratnik vukli su se po kaldrmi za njima zveckajući.
„Pokupi ga“, prasnu Ninaeva na Elejnu. „Neće te ujesti!“
Elejna duboko udahnu, a onda plašljivo pokupi srebro, kao da se bojala da će je zaista ugristi. Ninaeva oseti malo saosećanja, ali ne mnogo; sve je počivalo na tome da svaka od njih uradi tačno ono što su namerile.
Sul’dam se bacakala i pokušavala da se oslobodi, ali Ninaeva i Min odguraše je niz uličicu u drugi, nešto širi prolaz između kuća, pa kroz još jednu uličicu i naposletku u grubu drvenu šupu u kojoj su, sudeći po pregradama, očigledno nekada bila smeštena dva konja. Otkad su Seanšani došli, malo njih moglo je sebi da priušti držanje konja. Ninaeva je čitav dan provela osmatrajući, ali niko se šupi nije ni približio. Unutrašnjost je bila prašnjava, što je govorilo o napuštenosti. Cim se nađoše unutra, Elejna baci srebrni povodac i obrisa ruke slamom.
Ninaeva usmeri još malo, i narukvica pade na zemljani pod. SuPdam je skičala i bacakala se.
„Spremne?“, upita Ninaeva. Druge dve klimnuše i skinuše vreću sa svoje zarobljenice.
Sul’dam kinu. Plave oči suzile su joj od prašine, ali lice joj beše crveno koliko zbog vreće toliko i od besa. Pojuri ka vratima, ali one je već nakon prvog koraka uhvatiše. Nije bila slaba, ali njih je bilo tri. Kada završiše, suPdam beše skinuta u potkošulju i položena u jednu pregradu. Ruke i noge behu joj vezane užadima, a još jedno parče užeta držalo joj je krpe u ustima.
Tapkajući povređenu usnu, Min odmeri haljinu s munjama i meke čizme. „Možda će tebi odgovarati, Ninaeva. Meni ili Elejni neće.“ Elejna je čistila kosu od slame.
„Vidim. Ti i nisi dolazila u obzir. Predobro te znaju.“ Ninaeva žurno skide svoju odeću. Baci je i obuče haljinu suPdam. Min joj pomože s dugmadima.
Ninaeva promeškolji prste u čizmama; bile su joj pomalo uske. I haljina joj beše uska preko grudi, a na ostalim mestima široka. Porub je padao skoro do zemlje, niže no što suPdam nose, ali Elejni i Min stajala bi još gore. Zgrabivši narukvicu, duboko udahnu i sklopi je oko levog zgloba. Krajevi se stopiše. Delovala je kao da je iz jednog komada. Nije imala osećaj kao da nosi običnu narukvicu. Bojala se da neće biti tako.
„Daj haljinu, Elejna.“ Obojile su dve haljine jednu njenu i jednu Elejninu u sivu boju koju su damane nosile, ili barem približnu toj boji, i tu ih sakrile. Elejna se nije micala, izuzev što je razrogačenih očiju gledala otvoreni okovratnik i oblizivala usne. „Elejna, moraš ti da ga nosiš. Suviše njih videlo je Min da bi ona to sada uradila. Ja bih ga nosila, kad bi ova haljina odgovarak tebi.“ Mislila je da bi poludela da je morala nositi okovratnik; zato sada i nije mogla da bude oštra s Elejnom.
„Znam.“ Elejna uzdahnu. „Samo bih volela da znam nešto više o onome što ti radi.“ Pokupi svoju crvenozlatnu kosu. „Min, molim te, pomozi mi.“ Min poče da joj otkopčava dugmad.
