Ninaeva je pažljivo pogleda, a onda Min. Došlo je vreme za opasan deo. „Jeste li spremne?“
Osmeh se izgubi s Elejninog lica. „Spremna sam.“
„Spremna“, lakonski reče Min.
„Gde vi... mi... idemo?“, upita Seta, brzo dodavši: „Ako smem da pitam?“
„U lavlju jazbinu“, reče joj Elejna.
„Da plešemo s Mračnim“, kaza Min.
Ninaeva uzdahnu i odmahnu glavom. „Pokušavaju da kažu da idemo tamo gde se sve damane drže, i nameravamo jednu od njih da oslobodimo.“ Kada je izguraše iz šupe, Seta je još izgledala zaprepašćeno.
Bejl Domon posmatrao je izlazeće sunce sa palube svog broda. Dokovi su već vrveli, iako su ulice koje su vodile ka luci uglavnom bile prazne. Galeb na ogradi ga pogleda; galebovi su imali nemilosrdne oči.
„Jesi li siguran za ovo, kapetane?“, upita Jarin. „Ako se Seanšani zapitaju zašto smo se svi ukrcali...“
„Sam’ paziš za sekirče, mora kod svake vrengije da ima“, oštro odgovori Domon. „Jarin? Nek’ neki proba iseče kanapče bez one žene ukrcaju, slomim šiju njemu.“
„Šta ako ne dođu, kapetane? Šta ako umesto njih dođu seanšanski vojnici?“
„Mirni živci, čovek! Ako vojnici, pojurimo iz luke, Svetlost smiluje. Dok ne, čekam oni cure. Idi i ništa ne radiš.“
Domon se okrenu i ponovo zagleda ka gradu, ka kućama u kojima se drže damane. Prsti su mu nervozno dobovali po ogradi.
Dok se Riđan približavao gradu, povetarac s mora donese Randu miris vatri na kojima se spremao doručak i pokuša da zavijori njegov plašt izjeden od moljaca, ali on ga je čvrsto držao. Među odećom koju su pronašli nije bilo kaputa za njega, pa je mislio da je najbolje da sakrije srebrni vez na rukavima i čaplje na okovratniku. Seanšanski stavovi prema pokorenim ljudima koji nose oružje verovatno se ne odnose i na one s čapljama na maču.
Pred njim su se pružale prve jutarnje senke. Jedva je video Hurina kako jaše među dvorištima za kola i prostorom za konje. Samo su se jedan ili dvojica Ijudi kretali među trgovačkim kolima, a nosili su duge kecelje kolara ili kovača. Ingtar, koji je prvi ušao, već se izgubio s vida. Perin i Met išli su za Random na odstojanju jedan od drugog. Nije se osvrtao da proveri kako su. Nije trebalo ničim da budu povezani; petorica ljudi koji rano dolaze u Falme, ali ne zajedno.
Bio je okružen ograđenim boksovima s konjima, koji su se već gurali pored ograda čekajući hranu. Hurin pomoli glavu između dve štale još zatvorenih vrata, vide Randa i mahnu mu pre no što se povuče. Rand potera svog pastuva tuda.
Hurin je stajao držeći svog konja za uzde. Umesto svog kaputa, nosio je neki dug prsluk, i uprkos teškom plaštu koji mu je skrivao kratki mač i mačolomac, tresao se od hladnoće. „Lord Ingtar je tamo“, reče klimnuvši ka kraju uzanog prolaza. „Kaže da ćemo ovde ostaviti konje i ostatak puta preći peške.“ Kada Rand sjaha, njuškalo dodade: „Fejn je prošao onom ulicom tamo, lorde Rande. Skoro da ga odavde osećam.“
Rand povede Riđana iza štale gde je Ingtar već privezao svog konja. Šijenarac nije baš ličio na lorda u prljavom kaputu od jagnjećih koža s nekoliko rupa. Mač opasan preko njega neobično je izgledao. Oči mu behu grozničave.
Privezavši Riđana pored Ingtarovog pastuva, Rand stade da okleva oko bisaga. Nije mogao da ostavi barjak. Nijemislio dabi neko od vojnika preturao po bisagama, ali nije bio siguran za Verin. Niti je mogao da predvidi šta bi ona učinila da pronađe barjak. Ipak, osećao se nelagodno što ga ima sa sobom. Odluči da ostavi bisage vezane iza sedla.
Pridruži im se i Met, a nekoliko trenutaka kasnije Hurin dođe s Perinom. Met je nosio vrećaste pantalone zabijene u čizme, a Perin svoj prekratki ogrtač. Rand pomisli da svi izgledaju kao neki razbojnički prosjaci, ali u selima su uglavnom prolazili neopaženo.
„Sad“, kaza Ingtar. „Da vidimo šta ćemo da vidimo.“
Krenuše sporim korakom, razgovarajući međusobno, ka zemljanoj ulici, kao da nemaju nikakvo naročito odredište na umu. Prođoše pored kola na kaldrmisane ulice. Rand nije bio siguran ni šta je on pričao, a kamoli neko drugi. Ingtar je nameravao da izgledaju kao bilo koja grupica ljudi koji zajedno hodaju, ali oko njih je bilo premalo ljudi. Na ovim hladnim jutarnjim ulicama petorica ljudi predstavljali su pravu gužvu.
Hodali su u gomili, ali predvodio ih je Hurin, njušeći vazduh i skrećući u razne ulice. Ostali su skretali zajedno s njim, kao da su sve vreme to i nameravali. „Prešao je čitav grad“, mršteći se progunđa Hurin. „Svuda je njegov miris. Toliko smrdi da je teško razlikovati stari od novog. Barem znam da je još ovde. Siguran sam da nešto od toga ne može biti starije od dan ili dva“, dodade manje sumnjičavo.
Pojavi se još ljudi. Ovde je jedan prodavac voća postavljao svoju robu na stolove, tamo je neki čovek žurio noseći pod rukom veliki svitak pergamenta i dasku za crtanje na leđima, oštrač noževa podmazivao je osovinu svog točka. Dve žene prođoše u suprotnom smeru. Jedna je imala srebrni okovratnik i gledala je preda se, a druga nosila haljinu s munjama i držala namotani srebrni povodac.
