Randu stade dah. Morao je iz sve snage da se napregne kako se ne bi osvrnuo da ih pogleda.
„Je li tc...“ Met razrogači svoje upale oči. „Je li to damane?“
„Tako su opisane“, kratko odgovori Ingtar. „Hurine, hoćemo li da prođemo svaku ulicu u ovom prokletom gradu?“
„Svuda je bio, lorde Ingtare“, kaza mu Hurin. „Svuda je njegov smrad.“ Dođoše u kvart gde su bile trospratne i četvorospratne kamene kuće, velike kao gostionice.
Zađoše za jedan ugao i Rand se trže kada vide dvadeset seanšanskih vojnika kako čuvaju stražu pred jednom velikom kućom na drugoj strani ulice, i dve žene u haljinama s motivom munja kako pričaju na dovratku kuće preko puta. Iznad kuće koju su čuvali vojnici vijorio se barjak, zlatni soko s munjama u kandžama. Kuća pred kojom su žene razgovarale ni po čemu, sem po njima, nije bila posebna. Oficirov oklop bio je obojen u crveno, crno i zlatno, šlem pozlaćen i oslikan da liči na glavu pauka. A onda Rand vide dva velika stvora glatke kože kako čuče među vojnicima i saplete se.
Grolm. Ništa drugo nije moglo da ima te trooke klinaste glave. Nemoguće. Možda u stvari spava, i sve je ovo košmar. Možda još nismo ni pošli za Falme.
Ostali se zagledaše u zveri dok su prolazili kraj čuvane kuće.
„Šta je, za ime Svetla, ono?“, upita Met.
Hurinu skoro iskočiše oči. „Lorde Rande, to su... Ono su...“
„Nije bitno“, kaza Rand. Trenutak kasnije, Hurin klimnu.
„Došli smo po Rog“, reče Ingtar, „a ne da piljimo u seanšanska čudovišta. Usredsredi se na to da pronađeš Fejna, Hurine.“
Vojnici ih jedva pogledaše. Ulica je vodila pravo ka kružnoj luci. Rand je mogao da vidi usidrene brodove. Velika četvrtasta plovila visokih jarbola delovala su sitno zbog daljine.
„Ovde je često boravio.“ Hurin nadlanicom protrlja nos. „Ulica je prekrivena slojevima njegovog smrada. Mislim da je bio juče, lorde Ingtare. Možda sinoć.“
Met odjednom obema šakama stegnu svoj kaput. „Tamo je“, prošapta. Okrenu se i nastavi da hoda unazad, zagledavši se u visoku kuću s barjakom. „Bodež je tamo. Ranije ga nisam ni primetio, zbog tih tih stvari, ali osećam ga.“
Perin ga prstom munu u rebra. „Pa, prestani s tim pre no što počnu da se pitaju zašto bleneš u njih kao neka budala.“
Rand se osvrnu. Oficir ih je gledao.
Met se nadureno ponovo okrenu. „Hoćemo li samo nastaviti da hodamo? Kažem vam da je tamo.“
„Tražimo Rog“, odreza Ingtar. „Nameravam da pronađem Fejna i nateram ga da mi kaže gde je.“ Nije ni usporio.
Met ništa ne reče, ali čitavo njegovo lice izražavalo je molbu.
I ja moram da pronađem Fejna, pomisli Rand. Moram. Ali kada pogleda Metovo lice, reče: „Ingtare, ako je bodež u onoj kući, verovatno je i Fejn. Ne bih rekao da je on daleko bilo od bodeža, bilo od Roga.“
Ingtar stade. Trenutak kasnije odgovori: „Može biti, ali odavde to nećemo moći da potvrdimo.“
„Mogli bismo da ga čekamo da izađe“, reče Rand. „Ako svakog jutra u ovo vreme izlazi, sigurno se vraća da tu provede noć. Kladim se da spava tamo gde je Rog. Ako zaista izađe, možemo se do podneva vratiti po Verin, a do sumraka načiniti plan.“
„Ne nameravam da čekam na Verin“, kaza Ingtar, „niti ću čekati noć. Već sam suviše dugo čekao. Nameravam da mi Rog bude u rukama pre no što sunce ponovo zađe.“
„Ali ne znamo, Ingtare.“
„Znam da je bodež tamo“, reče Met.
„A Hurin kaže da je Fejn sinoć bio tamo.“ Ingtar pređe preko Hurinovih pokušaja da to potvrdi. „Ovo je prvi put da si bio voljan da kažeš bilo šta bliže od dan ili dva. Povratićemo Rog smesta. Smesta!“
„Kako?“, upita Rand. Oficir ih nije više gledao, ali ispred kuće je i dalje bilo najmanje dvadeset vojnika. I dva
„Izgleda da iza ovih kuća ima vrtova“, reče Ingtar zamišljeno se osvrnuvši. „Ako neka od ovih uličica vodi do baštenskog zida... Ponekad se desi da su ljudi toliko zauzeti čuvanjem prednje strane, da zaborave na zadnju. Hajde.“ Pođe pravo ka najbližem prolazu između dve visoke kuće.
Hurin i Met potrčaše za njim.
Rand se zgleda s Perinom – njegov kovrdžavi prijatelj rezignirano slegnu ramenima – pa i oni pođoše.
Uličica jedva da je bila šira od njihovih ramena, ali vodila je između visokih baštenskih zidova, sve dok nije presekla još jednu, dovoljno veliku za baštenska kolica ili male taljige. I ona je bila kaldrmisana, ali njoj behu okrenute samo zadnje strane zgrada, prozori zatvorenih kapaka i gomila kamena. Nad visokim baštenskim zidovima nadvijale su se skoro gole grane.
Ingtar ih povede niz ulicu sve dok se ne nađoše nasuprot barjaku. Izvadivši svoje čelične rukavice ispod kaputa, stavi ih i skoči da uhvati vrh zida, a onda se podiže da proviri preko njega. Tihim glasom reče šta vidi: „Drveće. Cveće. Staze. Nema ni žive – čekaj! Stražar. Jedan čovek. Čak ni šlem ne nosi. Izbrojte do pedeset, a onda pođite za mnom.“ Prebaci čizmu preko zida i prevrnu se unutra, nestavši pre no što Rand stiže da zine.
Met poče polako da broji. Randu stade dah. Perin opipa sekiru, a Hurin zgrabi balčake svojih oružja.
