„Jesi li siguran?“, reče Perin. Priđe prozoru i zagleda se kroz njega. „Ne vidim je, Rande. A – a mogao bih da je prepoznam, čak i sa ove daljine.“
„Siguran sam“, kaza Rand. Dve žene nestaše u jednoj od kuća koje su gledale na sledeću ulicu. Stomak mu se prevrnu.
„Dakle!“, otegnuti glas bio je tih kao zvuk zatvaranja vrata. „Nisam vas očekivao.“
Na jedan kratak trenutak, Rand se zapanjeno zagleda. Visoki čovek obrijane glave koji je ušao u sobu nosio je dugu plavu odoru koja se vukla po zemlji. Nokti su mu bili toliko dugi da se Rand pitao može li išta da podigne. Dvojici ljudi iza njega bilo je obrijano samo pola glave. Ostatak kose visio im je u pletenici niz desni obraz. Jedan od njih nosio je u rukama mač u kaniji.
Zurio je samo tren, a onda paravani padoše i otkriše, na oba kraja sobe, vrata zakrčena s četiri ili pet seanšanskih vojnika, gologlavih ali u oklopima i sa isukanim mačevima.
„Vi ste u prisustvu visokog lorda Turaka“, poče čovek koji je nosio mač, gnevno gledajući Randa i ostale, ali ućuta na mali pokret jednog prsta s plavo lakiranim noktom. Drugi sluga se pokloni i poče da otkopčava Turakovu odoru.
„Kada je jedan od mojih stražara pronađen mrtav“, mirno reče čovek obrijane glave, „posumnjao sam na čoveka koji se naziva Fejn. Sumnjao sam na njega otkako je Huon onako tajanstveno umro. Stalno je želeo taj bodež.“ Ispruži ruke da mu sluga skine odoru. Uprkos tihom, skoro pevušećem glasu, ruke i glatke grudi bile su mu veoma mišićave. Grudi su mu bile gole sve do plavog pojasa koji je držao široke bele pantalone načinjene naizgled od stotina traka. Zvučao je kao da ga ništa ne zanima, pa ni sečiva u njihovim rukama. „A sada sam otkrio strance, ne samo s bodežom, već i s Rogom. Biće mi zadovoljstvo da ubijem jednog ili dvojicu vas zato što ste mi poremetili jutro. Oni koji prežive reći će mi ko ste i zašto ste došli.“ Ispruži ruku ne gledajući – čovek s mačem u kaniji položi mu balčak u šaku – i isuka teško, povijeno sečivo. „Ne želim da Rog bude oštećen.“
Turak ne dade nikakav drugi znak, ali jedan od vojnika ušeta se u sobu i poseže za Rogom. Rand nije znao da li da se smeje ili šta već da radi. Čovek je nosio oklop, ali na njegovom arogantnom licu videlo se da ništa više od Turaka nije mario za njihovo oružje.
Met sve prekinu. Kada Seanšanin ispruži ruku, Met je zaseče bodežom s rubinom. Vojnik iznenađeno odskoči i opsova. A onda vrisnu. Njegov vrisak ohladio je sobu. Svi su bili zaprepašćeni. Drhtava ruka koju podiže ispred lica počinjala je da crni. Tama se širila od krvavog reza preko dlana. Čovek zinu i stade da zavija, grebući drugom šakom najpre ruku, a potom i rame. Ritajući se i trzajući on pade, bacakajući se po svilenom tepihu i vrišteći dok mu je lice crnilo, a tamne oči sve više ličile na prezrele šljive, sve dok ga pocrneli otekli jezik nije zagušio. Trzao se isprekidano i gušio se. Udari nogama o pod i više se ne pomače. Svaki delić tela koji je mogao da se vidi bio je crn kao katran i izgledalo je da bi na dodir prsnuo.
Met obliznu usne i proguta pljuvačku; s nelagodom premesti bodež u ruci. Čak se i Turak zagledao otvorenih usta.
„Vidiš“, tiho reče Ingtar, „nismo tako lak plen.“ Odjednom skoči preko leša, prema vojnicima koji su još zurili u ono što je ostalo od čoveka koji je samo trenutak ranije bio među njima. „Šinova!“, povika. „Za mnom!“ Hurin skoči za njim, a vojnici ustuknuše. Začu se zveket čelika o čelik.
Seanšani sa drugog kraja sobe pođoše napred kada se Ingtar pokrenu, ali sada su i oni uzmicali, više od Metovog bodeža no od sekire kojom je Perin vitlao režeći bez reči.
Kroz nekoliko trenutaka Rand osta sam naspram Turaka, koji je uspravno držao svoj mač pred sobom. Njegovo zaprepašćenje je prošlo. Oštro je gledao Randa u lice; crno i nateklo telo jednog od njegovih vojnika kao da nije ni postojalo. To je, izgleda, važilo i za dvojicu slugu. Za njih kao da ni Rand sa svojim mačem, niti zvuci borbe, koji su sada bledeli u sobama duž kuće, nisu postojali. Sluge spokojno počeše da slažu Turakovu odoru čim visoki lord uze svoj mač. Nisu dizali pogled ni na vrištanje umirućih vojnika. Klekoše ispred vrata praznog pogleda.
„Pretpostavljao sam da će se sve svesti na nas dvojicu.“ Turak s lakoćom zavitla svoje sečivo, pun krug u jednom pravcu, a potom i u drugom. Njegovi dugonokti prsti vešto su milovali balčak. Izgledalo je da mu nokti ni najmanje ne smetaju. „Ti si mlad. Hajde da vidimo šta je potrebno da bi se na ovoj strani okeana zaslužila čaplja.“
Rand odjednom vide. Na Turakovom sečivu bila je čaplja u stojećem položaju. S ono malo obuke koju je dobio, trebalo je sada da se suoči s pravim majstorom sečiva. Žurno odbaci postavljeni plašt otarasivši se težine i sputanosti. Turak ga je čekao.
