„... pedeset.“ Hurin poče da se penje uza zid pre no što Met zatvori usta.
Perin beše odmah za njim.
Rand pomisli da Metu možda treba pomoć – izgledao je tako bledo i usukano – ali on se s lakoćom pope. Kameni zid bio je lak za penjanje, i trenutak kasnije i Rand je čučao s unutrašnje strane pored Meta, Perina i Hurina.
U vrtu je carevala kasna jesen. Cvetne leje bile su prazne, videlo se nešto zimzelenog žbunja, a drveće je bilo skoro golo. Vetar koji je vijorio barjak nosio je prašinu duž popločanih staza. Na trenutak Rand nije mogao da pronađe Ingtara. A onda vide Šijenarca pripijenog uz zadnji zid kuće, kako im s mačem u ruci pokazuje da priđu.
Rand pognuto potrča, više svestan slepih prozora na kući no prijatelja koji su kraj njega trčali. S olakšanjem se pribi uza zid pored Ingtara.
Met nastavi da mrmlja sebi u bradu: „Ovde je. Osećam ga.“
„Gde je stražar?“, šapnu Rand.
„Mrtav“, odgovori Ingtar. „Čovek je bio suviše samopouzdan. Nije ni pokušao da digne uzbunu. Sakrio sam telo pod onim žbunjem.“
Rand ga pogleda.
„Skoro smo tu.“ I Ingtar je zvučao kao da sam sa sobom razgovara. „Skoro tu. Hajde.“
Rand isuče mač kada pođoše uz zadnje stepenište. Vide da Hurin vadi iz kanija svoj kratki mač i mačolomac, a Perin nevoljno izvlači sekiru iz gajke na pojasu.
Uđoše u uski hodnik. Kroz poluotvorena vrata s njihove desne strane dolazili su kuhinjski mirisi. U prostoriji se kretalo nekoliko ljudi; čuli su se nerazgovetni glasovi i povremeno tihi zveket nekog poklopca.
Ingtar pokaza Metu da preuzme vodstvo, pa se prošunjaše pored vrata. Rand ih je držao na oku sve dok ne zađoše za sledeći ugao.
Vitka tamnokosa devojka pojavi se kroz vrata pred njima, noseći poslužavnik s jednom šoljom. Svi se zalediše. Ona se okrenu na drugu stranu ni ne pogledavši u njihovom pravcu.
„Jeste li to videli?“, promuklo reče Met. „Providi se kroz...“
Ingtar poklopi šakom Metova usta i šapnu: „Seti se zbog čega smo ovde. Sada ga pronađi. Pronađi Rog za mene.“
Met pokaza ka uskim stepenicama. Popeše se jedan sprat i on ih povede ka prednjem delu kuće. U hodnicima je bilo malo nameštaja i sav je bio obao. Tu i tamo visila je tapiserija, ili je uza zid stajao paravan oslikan s nekoliko ptica na granama ili jednim ili dva cveta. Preko jednog paravana tekla je reka, ali osim zapenušane vode i uske obale, nije bilo prikazano ništa više.
Svuda oko sebe Rand ču kako ljudi ustaju, papuče koje klize preko poda, tiho mrmljanje. Niko ga nije video, ali lako je mogao zamisliti da će neko zakoračiti u hodnik, videti petoricu naoružanih stranaca, podići uzbunu...
„Tamo“, šapnu Met pokazavši velika klizna vrata pred njima. Izrezbareni rukohvati bili su jedini ukras. „Barem bodež.“
Ingtar pogleda Hurina; njuškalo otvori vrata, a Ingtar skoči kroz njih spremnog mača. Nije bilo nikoga. Rand i ostali požuriše unutra, a Hurin brzo zatvori vrata za njima.
Oslikani paravani sakrivali su zidove, kao i bilo koja druga vrata, i prigušivali svetlo što je dolazilo kroz prozore koji su sigurno gledali na ulicu. Na jednom kraju velike sobe bio je visok kružni ormar. Na drugom kraju bio je stočić i jedna stolica na tepihu okrenuta ka njemu. Rand ču kako Ingtar zadahta, ali njemu je došlo da uzdahne od olakšanja. Povijeni zlatni Rog Valera ležao je na stalku na stolu. Ispod njega na svetlosti se presijavao rubin u balčaku ukrašenog bodeža.
Met pojuri ka stolu, zgrabivši Rog i bodež. „Imamo ih“, zagrakta mašući bodežom, „imamo ih oba.“
„Ne tako glasno“, trgnuvši se reče Perin. „Još ih nismo odavde izneli.“ Prelazio je rukama po dršci sekire; delovao je kao da bi radije držao nešto drugo.
„Rog Valera.“ Ingtarov glas odisao je strahopoštovanjem. Oklevajući dodirnu Rog, prelazeći prstom duž srebrnog natpisa utisnutog oko levka, prevodeći ga, a onda povuče ruku uzbuđeno uzdrhtavši. „Jeste. Tako mi Svetlosti, jeste! Spašen sam.“
Hurin pomeri paravane koji su skrivali prozore. Skloni i poslednji od njih i zagleda se na ulicu: „Oni vojnici još su tamo. Izgledaju kao da su pustili korenje.“ Uzdrhta. „I ona tri... stvorenja.“
Rand mu se pridruži. Dve zveri bile su grolm; to je bilo očigledno. „Kako su...“ Kada diže pogled s ulice, reči mu zamreše. Gledao je preko zida u vrt velike kuće na drugoj strani ulice. Video je gde su zidovi srušeni kako bi se pripojili i drugi vrtovi. Žene su sedele na klupama, ili se šetale, uvek po dve. Žene povezane srebrnim povocima od vrata jedne do zgloba druge. Jedna od žena s okovratnikom diže glavu. Bio je predaleko da bi joj jasno video lice, ali na trenutak bilo je kao da im se pogledi sretoše, i on je znao. Preblede kao smrt. „Egvena“, prodahta.
„O čemu to pričaš?“, upita Met. „Egvena je bezbedna u Tar Valonu. Kad bih samo i ja bio.“
„Tamo je“, odgovori Rand. Dve žene se okrenuše, pošavši ka jednoj od zgrada na suprotnom kraju spojenih vrtova. „Tamo je, preko ulice. Oh, Svetlosti, nosi jedan od onih okovratnika!“
