Veliki lov полностью

Rand očajnički požele da potraži prazninu. Bilo je očigledno da će mu biti potrebna svaka trunčica sposobnosti koju može da sakupi, a čak i tada verovatnoća da će živ izaći iz sobe bila je mala. Morao je da preživi. Egvena je bila toliko blizu da ju je mogao dozvati. Morao je nekako da je oslobodi. Ali u praznini je čekao saidin. Na tu pomisao istovremeno oseti nestrpljivost i mučninu. Ali i one druge žene bile su blizu koliko i Egvena. Damane. Ako bude dodirnuo saidin, a ne bude mogao da se zaustavi da ne usmerava, znaće. Verin mu je tako rekla. Znaće i zapitaće se. Tako mnogo njih, tako blizu. Preživeo bi Turaka samo da bi umro suočen sa datnane. A nije mogao da umre pre no što Egvena bude slobodna. Rand podiže svoj mač.

Turak tiho kliznu ka njemu. Sečivo srete sečivo kao čekić nakovanj.

Randu odmah posta jasno da ga čovek iskušava, napada tek toliko da vidi šta ga čeka, pa onda malo snažnije, zatim još snažnije. Randa u životu održaše koliko veština, toliko i gipki zglobovi i brza stopala. Bez praznine, stalno je kasnio pola otkucaja srca. Vrh Turakovog teškog mača zasekao ga je tik ispod levog oka. S ramena mu je visio deo rukava, mokar i taman. Pod urednim rezom ispod desne ruke, koji kao da je krojač načinio, osećao je kako mu se topla vlaga širi po rebrima.

Na licu visokog lorda videlo se razočaranje. Povuče se uz izraz gađenja. „Gde si pronašao to sečivo, dečko? Ili ovde zaista dodeljuju čaplju takvima? Nije bitno. Pomiri se sa sudbinom. Vreme je da se umre.“ Ponovo napade.

Randa okruži praznina. Saidin poteče ka njemu, sijajući od Jedne moći, ali on nije obraćao pažnju na njega. Bilo je to kao da ne obraća pažnju na kukasti trn u rani. Odbio je da se ispuni Moći, odbio da se sjedini s muškom polovinom Istinskog izvora. Posta jedno s mačem u rukama, jedno s podom pod nogama, jedno sa zidovima. Jedno s Turakom.

Prepoznavao je zahvate koje je visoki lord koristio; bili su pomalo različiti od onoga što je on naučio, ali nedovoljno. Poleće lastavica dočekala je Rasecanje svile. Mesečina na vodi srete Ples šumskih tetreba. Traka u vazduhu susrete Kamenje pada s litice. Kretali su se po sobi kao da plešu uz muziku udaraca čelika o čelik.

Razočaranje i zgađenost izgubiše se iz Turakovih tamnih očiju. Zameni ih iznenađenje, a potom usredsređenost. Lice visokog lorda orosi se znojem kada snažnije napade Randa. Trokraka munja srete Listna vetru.

Randove misli lebdele su van praznine. Nisu bile deo njega. Jedva da ih je primećivao. To nije bilo dovoljno. Suočio se s majstorom sečiva, i uz pomoć praznine i svake trunčice svoje veštine jedva uspevao da se odbrani. Jedva. Morao je to da okonča pre Turaka. Saidin? Ne! Ponekad je neophodno vratiti maču sopstveno meso. Ali ni to ne bi pomoglo Egveni. Morao je to smesta da okonča. Smesta.

Turak razrogači oči kada Rand kliznu napred. Do sada se samo branio; sada poče i da napada. Vepar juri niz planinu. Svaki pokret njegovog sečiva bio je pokušaj da dopre do visokog lorda; sada je Turak jedino mogao da se brani i povlači čitavom dužinom sobe, skoro do vrata.

Dok je Turak još pokušavao da se suoči s Veprom, Rand jurnu. Reka podriva obalu. Pade na jedno koleno i zadade poprečni udarac. Nije morao da čuje Turakov uzdah ni da oseti udarac da bi znao. Ču dva udarca o pod i okrenu glavu, znajući šta će videti. Pogleda niz svoje mokro i crveno sečivo tamo gde je visoki lord pao. Mač mu je ispao iz mlitave ruke, a ptice izatkane Na tepihu pod njegovim telom behu umrljane tamnom vlagom. Turakove oči i dalje su bile otvorene, ali već staklaste od smrti.

Praznina zadrhta. Ranije se suočio s Trolocima, s nakotom Senke. Nikada ranije nije s mačem stajao naspram drugog ljudskog bića, izuzev tokom vežbe ili pokušaja da se pretvara. Upravo sam ubiočoveka. Praznina zadrhta, a saidin pokuša da ga ispuni.

Očajnički se oslobodio i zadihano osvrnuo oko sebe. Trže se kada vide dvojicu slugu kako i dalje kleče kraj vrata. Zaboravio je na njih. Nije znao šta s njima da radi. Izgledalo je kao da nisu naoružani, ali trebalo je samo da viknu...

Nisu ga ni pogledali, niti jedan drugog. Umesto toga, ćutke su posmatrali telo visokog lorda. Odnekud ispod svojih odora izvadiše bodeže. On jače stisnu balčak, ali oni prisloniše bodeže na svoje grudi. „Od rođenja do smrti“, uglas zapojaše, „služim Krvi.“ I zariše bodeže u sopstvena srca.

Skoro spokojno se poviše. Glave im dotakoše pod, kao da se duboko klanju svom gospodaru.

Rand ih je s nevericom gledao. Ludilo, pomisli. Moždaću ja poludeti, ali ovi su većbili ludi.