Otvorivši srebrnu narukvicu, skinu je, zatvori i okači na jednu od vešalica. „Nemoj misliti da sada možeš da zoveš u pomoć.“ Gurnu pesnicu pod Setin nos. „Još mogu da te nateram da poželiš da nisi ni rođena, samo ako otvoriš usta. I ne treba mi za to ta prokleta... stvar.“
„Ne – ne misliš da me ovde ostaviš s time“, šapatom reče Seta. „Ne možeš. Veži me. Zapuši mi usta, tako da ne mogu da dignem uzbunu. Molim te!“
Egvena se surovo nasmeja. „Ostavi ga na njoj. Neće pozvati u pomoć, čak i da joj ne zapušiš usta. Bolje bi ti bilo da se nadaš da će ti, ko god da te nađe, skinuti
„O čemu pričaš ?“, upita Elejna.
„Mnogo sam razmišljala o tome“, odgovori Egvena. „Kada bi me ostavile ovde gore, samo sam i mogla da razmišljam. Sul’dam tvrde da posle nekoliko godina razviju osećaj. Većina njih može da vidi da li žena usmerava bez obzira da li su povezane za nju ili ne. Nisam bila sigurna, ali Seta je to dokazala.“
„Šta je dokazala?“, ponovo upita Elejna, a onda razrogači oči kada shvati, ali Egvena nastavi: „Ninaeva, a’dam radi samo na ženama koje mogu da usmeravaju. Zar ne shvataš? Sul’dam mogu da usmeravaju isto kao i damane.“ Seta zaječa kroz zube silovito odmahujući glavom, pokušavajući to da porekne. „Sul’dam će radije umreti no da prizna da može da usmerava, čak i da to zna, a nikada ne prolaze kroz obuku, tako da ništa ne mogu da postignu, ali mogu da usmeravaju.“
„Rekla sam ti“, kaza Min. „Nije trebalo da taj okovratnik radi na njoj.“ Zakopčavala je poslednju dugmad na Egveninim leđima. „Svaka žena koja ne može da usmerava ubila bi te od batina dok bi ti pokušavala da je time kontrolišeš.“
„Kako je to moguće?“, upita Ninaeva. „Mislila sam da Seanšani stavljaju povoce na sve žene koje mogu da usmeravaju.“
„Sve koje mogu da pronađu“, reče joj Egvena. „Ali one koje otkriju, one su kao ti, ja i Elejna. Mi smo s time rođene, spremne da usmeravamo bez obzira da li nas neko tome naučio. Ali šta sa seanšanskim devojčicama koje nisu rođene sa sposobnošću, ali mogu da se nauče? Ne može svaka žena da postane... Držač povoca. Rena je mislila da se prijateljski ponaša kada mi je to ispričala. Izgleda da je u seanšanskim selima praznik kada sul’dam dolaze da provere devojčice. Žele da pronađu svaku poput tebe i mene, i da ih povežu, ali svim ostalima dozvole da stave narukvice i vide da li mogu da osete šta ta jadnica s okovratnikom oseća. One koje to mogu odvedu na obuku kako bi postale sul’dam. To su žene koje mogu biti naučene da usmeravaju.“
Seta je tiho ječala. „Ne. Ne. Ne.“ Iznova i iznova.
„Znam da je užasna“, reče Elejna, „ali osećam kao da bi trebalo nekako da joj pomognem. Mogla bi biti jedna od naših sestara, samo što su Seanšani sve to izvitoperili.“
Ninaeva zausti da joj kaže kako bi joj pametnije bilo da brine kako sebi da pomognu, kada se vrata otvoriše.
„Šta se ovde dešava?“, ljutito upita Rena zakoračivši u sobu. „Prijem?“ Zagleda se u Ninaevu podbočivši se. „Nikome nisam dala dozvolu da se poveže s mojim mezimčetom, Tuli. Čak ne znam ni ko...“ Pogled joj pade na Egvenu – Egvenu koja je umesto sivog za damane nosila Ninaevinu haljinu, Egvenu bez okovratnika oko grla – i razrogači oči kao tanjire. Nije ni dobila priliku da vikne.
Pre no što bilo ko stiže da se makne, Egvena zgrabi bokal s umivaonika i tresnu ga ispod Reninih rebara. Bokal se razbi, a sul’dam izgubi vazduh i presamiti se. Kada pade, Egvena režeći skoči na nju, okrenu je na leđa, zgrabi s poda okovratnik koji je nosila i sklopi ga oko ženinog vrata. Trznuvši srebrni povodac, Egvena skide narukvicu s vešalice i stavi je na zglob. Iskezi zube i pogleda Renu u lice s užasnom usredsređenošću. Kleknuvši na ramena sul’dam, pritisnu ženina usta obema šakama. Rena poče strašno da se trza, oči joj iskočiše; ispuštala je iz grla promukle zvuke, vrištanje koje su Egvenine šake zaustavljale; petama je udarala po podu.
„Prestani, Egvena!“ Ninaeva zgrabi Egvenu za ramena i odvuče je s Rene. „Egvena, prestani! To nije ono što želiš!“ Rena je sivoga lica ležala i borila se za dah. Divlje je zurila u tavanicu.
Egvena se odjednom baci Ninaevi u naručje, isprekidano jecajući u njene grudi. „Povredila me je, Ninaeva. Povredila me je. Sve su me povredile. Mučile su me, i mučile, sve dok ne bih uradila ono što su htele. Mrzim ih. Mrzim ih što su me povredile, i mrzim ih jer ih nisam mogla sprečiti kad su me terale da radim šta god su htele.“
„Znam“, nežno kaza Ninaeva. Pogladi Egvenu po kosi. „U redu je mrzeti ih, Egvena. Jeste. Zaslužuju to. Ali nije u redu dozvoliti im da te pretvore u nešto nalik sebi.“
Seta je šakama pritiskala lice. Rena s nevericom drhtavom rukom dotače okovratnik na grlu.
Egvena se ispravi brzo obrisavši suze. „Nisam. Nisam kao one.“ Skoro otkinu narukvicu sa zgloba i baci je. „Nisam. Ali želela bih da mogu da ih pobijem.“
„To i zaslužuju.“ Min okrutno pogleda dve sul’dam.
