Veliki lov полностью

„Rand bi svakoga ubio ko tako nešto učini“, reče Elejna. Izgledalo je kao da se čeliči. „Sigurna sam da bi bilo tako.“

„Možda i zaslužuju“, odgovori Ninaeva, „a on možda i bi. Ali muškarci često čine grešku kada osvetu i ubijanje poistovete s pravdom. Retko kada imaju hrabrosti za pravdu.“ Često je učestvovala u presuđivanju zajedno sa Ženskim krugom. Ponekad bi i muškarci dolazili pred njih, misleći da će ih žene saslušati bolje nego Seoski savet. Ali muškarci su uvek mislili da rečitošću ili molbama za milost mogu da utiču na odluku.

Ženski krug pružao je milost tamo gde je bila zaslužena, ali uvek pravdu, a Mudrost je bila ta koja bi obznanila odluku. Podiže narukvicu koju je Egvena bacila i zatvori je. „Da mogu, oslobodila bih sve žene koje su ovde i uništila sve ove stvari. Ali, budući da ne mogu...“ Zakači narukvicu na istu vešalicu na kojoj je i druga bila, a onda se obrati sul’dam. Više nisu Držači povodaca, reče sebi. „Ako budete veoma tihe, bićete same dovoljno dugo da možda uspete da skinete okovratnike. Točak tka kako točak želi, i može biti da ste dovoljno dobrog uradile da prevlada zlo koje ste počinile, dovoljno da vam bude dozvoljeno da ih skinete. Ako ne, s vremenom će vas pronaći. Ko god to učini, mislim da će postaviti mnogo, mnogo pitanja pre no što skine te okovratnike. Mislim da ćete možda iz prve ruke otkriti kakvim ste učinile život drugih žena. To je pravda“, dodade, obrativši se ostalima.

Renin ukočeni pogled beše ispunjen užasom. Setina ramena tresla su se dok je jecala sebi u šake. Ninaeva steže srce – to jeste pravda, reče sebi. Jeste - i potera ostale iz sobe.

Niko na njih nije obraćao pažnju ništa više no kada su ulazile. Ninaeva je pretpostavljala da je to zbog haljine sul’dam koju je nosila, ali nije mogla da dočeka da se presvuče. Da obuče bilo šta drugo. Osećala bi se daleko čistije u najprljavijim ritama.

Devojke su je ćutke pratile, sve dok ponovo ne izađoše na kaldrmisanu ulicu. Nije znala da li je to zbog onog što je uradila ili straha da će ih neko možda zaustaviti. Namršti se. Da li bi se bolje osećale da im je dopustila da prekolju one žene?

„Konji“, reče Egvena. „Trebaće nam konji. Znam u koju su štalu odveli Belu, ali mislim da ne možemo da stignemo do nje.“

„Moraćemo da ostavimo Belu“, odgovori joj Ninaeva. „Odlazimo brodom.“

„Gde su svi?“, upita Min, a Ninaeva odjednom shvati da je ulica prazna.

Nije bilo gužve. Nije bilo ni znaka od nje; kapci su bili čvrsto namaknuti na izlog svake radnje i na svaki prozor duž ulice. Ali uz ulicu, iz pravca luke, dolazio je odred seanšanskih vojnika. Na čelu im je bio oficir u oslikanom oklopu. Bili su još na pola puta niz ulicu od njih, ali marširali su sumornim, nezaustavljivim korakom. Ninaevi se činilo da su svi pogledi usmereni ka njoj. To je smešno. Ne mogu ni da im vidim oči pod tim šlemovima, a da je uzbuna dignuta, to bi bilo iza nas. Ipak se zaustavi.

„Ima ih još iza nas“, promrmlja Min. Ninaeva je sada mogla da čuje i te korake. „Ne znam ko će nas prvi sustići.“

Ninaeva duboko udahnu. „Nemaju nikakve veze s nama.“ Pogleda iza vojnika koji su se približavali, ka luci ispunjenoj velikim četvrtastim seanšanskim brodovima. Nije mogla da vidi Talas; molila se da je još tamo, i da je spreman. „Proći ćemo pored njih.“ Svetlosti, nadam se da možemo.

„Šta ako budu hteli da im se pridružiš, Ninaeva?“, upita Elejna. „Nosiš tu haljinu. Ako počnu da postavljaju pitanja...“

„Neću se vratiti“, sumorno kaza Egvena. „Radije ću umreti. Pokazaću im čemu su me naučili.“ Ninaeva odjednom vide zlatnu auru oko Egvene.

„Ne!“, reče, ali beše prekasno.

Uz urlik nalik na grmljavinu, ulica ispod prvih redova Seanšana polete u vazduh. Zemlja, kaldrma i oklopljeni ljudi razleteše se kao kapljice iz fontane. I dalje sijajući, Egvena se okrenu u drugom smeru i gromoglasni urlik bi ponovljen. Prašina zasu žene. Seanšanski vojnici povikaše i raštrkaše se u dobrom poretku da se zaklone u uličice i iza zgrada. Kroz nekoliko trenutaka svi su se sklonili s vidika, izuzev onih što su ležali oko dve velike rupe koje su ružile ulicu. Neki od njih slabašno su se micali. Čulo se ječanje.

Ninaeva diže ruke, pokušavajući da odjednom gleda u oba smera. „Budalo! Pokušavamo da ne privlačimo pažnju!“ Više nije bilo nade za to. Samo se nadala da će uspeti da zaobiđu vojnike na putu do luke. Sada i damane znaju. Ovo nije moglo da im promakne.

„Neću da se vratim u onaj okovratnik“, žestoko odgovori Egvena. „Neću!“

„Pazite!“, povika Min.

Uz oštro pištanje vatrena lopta velika kao konj načini luk u vazduhu iznad krovova i poče da pada. Pravo ka njima.

„Bežite!“, povika Ninaeva i baci se prema najbližoj uličici, između dve zamandaljene radnje.