Veliki lov полностью

„Jedan čovek mogao bi da drži ovde pedesetoricu“, reče Ingtar. Dve štale bile su veoma blizu jedna drugoj. Jedva da je bilo prostora da njih dvojica stoje jedan do drugog. „Jedan čovek zadržava pedesetoricu u uskom prolazu. Nije loše tako umreti. Pesme su i za manje bile ispevane.“

„Nema potrebe za tim“, odgovori Rand. „Nadam se.“ Jedan krov u gradu odlete u vazduh. Kakoću tamo da se vratim? Moram da dođem do nje. Do njih? Odmahnuvši glavom, ponovo proviri iza ugla. Seanšani su i dalje prilazili. Bili su sve bliže.

„Nisam znao šta će uraditi“, tiho kaza Ingtar, kao da sam sa sobom priča. Isukao je mač i palcem proverio oštricu. „Bledunjavi čovečuljak, koga nisi primećivao čak ni kada si gledao pravo u njega. Rečeno mi je da ga uvedem u Fal Daru. U tvrđavu. Nisam želeo, ali morao sam. Shvataš? Morao sam. Nisam znao šta namerava sve dok nije pustio onu strelu. Još ne znam da li je bila namenjena Amirlin ili tebi.“

Rand se naježi. Pogleda Ingtara. „Šta to pričaš?“, prošapta.

Ingtar kao da ga nije ni čuo. Posmatrao je svoje sečivo. „Ljudska vrsta svuda je potisnuta. Plemena padaju i nestaju. Prijatelji Mraka su svuda, a niko od ovih južnjaka kao da to ne vidi, niti ih je briga. Mi se borimo da sačuvamo Krajine, da oni u svojim domovima budu bezbedni, a svake godine, uprkos svemu što činimo, Pustoš napreduje. A ovi južnjaci misle da su Troloci mit, a Mirdraali priča zabavljača.“

Namršti se i odmahnu glavom. „Izgledalo je kao jedini način. Bili bismo uništeni ni zbog čega, braneći ljude koji čak ni ne znaju, niti mare. Delovalo je logično. Zašto da mi budemo uništeni umesto njih, kada možemo da sklopimo sopstveni mir? Bolje Senka, mislio sam, nego beskorisno uništenje, kao Karalain, ili Hardan, ili... Tada je delovalo logično.“

Rand zgrabi Ingtara. „Ništa te ne razumem.“ Nemoguće je ono što priča. Nemoguće. „Šta god hoćeš da kažeš, reci to jednostavno. Pričaš gluposti!“

Ingtar tek tada pogleda Randa. Oči su mu sijale od suza. „Ti si bolji čovek od mene. Čobanin ili lord, bolji čovek. Proročanstvo kaže: neka onaj ko me oglasi ne misli o slavi, većsamo o spasenju. Mislio sam na svoje spasenje. Dunuću u Rog i povesti heroje svih Doba protiv Sajol Gula. To bi svakako bilo dovoljno da me spase. Nema čoveka koji toliko dugo hodi u Senci da ne može ponovo da izađe na Svetlost. Tako kažu. To bi sigurno bilo dovoljno da sperem ono što sam bio, i što sam uradio.“

„Oh, Svetlosti, Ingtare.“ Rand ga pusti i klonu niz stajski zid. „Mislim... Mislim da je dovoljno samo da želiš. Mislim da sve što treba da uradiš jeste da prestaneš da budeš... jedan od njih.“ Ingtar se trznu kao da je Rand to izgovorio. Prijatelj Mraka.

„Rande, kada nas je Verin dovela ovamo Putnim Kamenom, ja – proživeo sam druge živote. Ponekad bih držao Rog, ali nikada u njega nisam dunuo. Pokušavao sam da pobegnem od onog što sam postao, ali nikada to nisam učinio. Uvek je bilo još nešto što se od mene tražilo, uvek nešto još gore od prethodnog, dok nisam... Ti si bio spreman da odustaneš od njega da bi spasao prijateljicu. Ne misli o slavi. Oh, Svetlosti, pomozi mi.“

Rand nije znao šta da kaže. Bilo je to kao da mu je Egvena ispričala da je ubijala decu. Suviše užasno da bi se u to poverovalo. Suviše užasno da bi bilo ko to priznao, ako ne bi bilo istinito. Suviše užasno.

Nakon nekog vremena, Ingtar ponovo progovori, odlučnim glasom: „Mora da postoji cena, Rande. Uvek postoji cena. Možda mogu ovde da je platim.“

„Ingtare, ja...“

„Svaki čovek ima pravo, Rande, da odluči kada treba Vratiti mač. Čak i neko kao ja.“

Pre no što Rand stiže da bilo šta odgovori, Hurin dotrča niz ulicu. „Patrola je skrenula“, žurno reče, „dole u grad. Izgleda da se tamo negde skupljaju. Met i Perin pošli su dalje.“ Brzo pogleda niz ulicu i povuče se. „Bolje da i mi uradimo isto, lorde Ingtare, lorde Rande. Oni buboliki Seanšani samo što nisu stigli.“

„Idi, Rande“, reče Ingtar. Okrenu se ka ulici. Nije ponovo pogledao Randa ili Hurina. „Odnesi Rog gde mu je mesto. Znao sam da je Amirlin tebi trebalo da poveri zapovedništvo. Ali jedino sam želeo da sačuvam Sijenar, da sprečim da budemo preplavljeni i zaboravljeni.“

„Znam, Ingtare.“ Rand duboko udahnu. „Svetlost te obasjala, lorde Ingtare od kuće Sinova, i neka bi te Tvorac saklonio.“ Dodirnu Ingtara po ramenu. „Poslednji zagrljaj majke poželeo ti dobrodošlicu kući.“ Hurin iznenađeno dahnu.

„Hvala ti“, tiho reče Ingtar. Napetost kao da iščili iz njega. Od noći troločkog napada na Fal Daru nije stajao ovako kao sada, kao onda kada ga je Rand prvi put video. Samopouzdan i opušten. Spokojan.

Rand se okrenu i vide da ga Hurin zapanjeno gleda, da zaprepašćeno zuri u obojicu. „Vreme je da pođemo.“

„Ali, lord Ingtar...“

„... čini ono što mora“, oštro reče Rand. „Ali mi idemo.“ Hurin klimnu i Rand potrča za njim. Sada je čuo ravnomeran korak Seanšanaca. Nije se osvrnuo.