Veliki lov полностью

Nespretno se dočeka na stomak. Zastenja kada skoro izgubi dah u istom trenu kada ognjena lopta udari zemlju. Vreli vetar prelete preko nje. Gutajući vazduh, prevrnu se na leđa i pogleda nazad na ulicu.

Kaldrma gde su one stajale napukla je i pocrnela u krugu od deset koraka. Elejna je čučala preko puta, tik unutar druge uličice. Od Min i Egvene nije bilo ni traga. Ninaeva užasnuto dignu ruku do usana.

Elejna očigledno shvati šta je mislila. Kći naslednica silovito odmahnu glavom i pokaza niz ulicu. Otišle su u onom smeru.

Ninaeva ispusti uzdah olakšanja koji se smesta pretvori u gunđanje. Glupa devojka! Mogle smo da prođemo pored njih! Ali nije bilo vremena za žaljenje. Dotrča do ugla i oprezno proviri.

Ognjena lopta veličine ljudske glave blesnu niz ulicu ka njoj. Ona odskoči unazad trenutak pre no što lopta eksplodira o ugao gde je bila njena glava, zasuvši je kišom kamenih opiljaka.

Pre no što posta svesna šta radi, bes je preplavi Jednom moći. Munja sevnu iz neba, udarivši u ulicu blizu mesta odakle se pojavila ona plamena lopta. Još jedna reska munja raseče nebo, a Ninaeva potrča niz uličicu. Iza nje tresnuše munje.

Ako Domon ne budečekao s onim brodom, jaću... Svetlosti, samo da bezbedno dođemo do njega.

Bejl Domon se trže kada munje zaigraše preko kao kamen sivog neba, pogodivši nešto u gradu, jednom, pa još jednom. Nem’ oblaci skroz za to!

Nešto glasno zagunđa gore u gradu i ognjena lopta zari se u krovove odmah iznad dokova, daleko razbacavši skrhani crep. Pre nekog vremena svi su se sklonili s dokova, izuzev nekolicine Seanšana. Oni su sada pomahnitalo trčali vičući isukanih mačeva. Iz jednog skladišta pojavi se čovek sa grolmom kraj sebe, trčeći da sustigne zver koja je dugim skokovima nestajala uz jednu od ulica što su vodile od mora ka gradu.

Jedan od članova Domonove posade zgrabi sekiru i zavitla je ka užetu kojim su bili vezani za obalu.

U dva koraka, Domon zgrabi podignutu sekiru jednom rukom, a drugom čoveka za grlo. „Talas stoji dok ja ne kaže ide, Edvin Kol!“

„Poludeli su, kapetane!“, viknu Jarin. Preko luke se zakotrljaše odjeci eksplozije. Galebovi kričeći poleteše, a munje ponovo zatreperiše preko neba i zariše se u Falme. „Damane će nas sve pobiti! Hajde da odemo dok su zauzete međusobnim ubijanjem. Neće nas ni primetiti dok ne odemo!“ „Dao jesam reč“, odgovori Domon. Ote sekiru iz Kolove ruke i baci je na palubu. „Dao jesam reč.“ Požuri, ženo, pomisli. Aes Sedai, šta li ti jesi, žuri!

Geofram Bornhald vide kako munje sevaju nad Falmeom i zanemari ih. Neko ogromno leteće stvorenje – nema sumnje neko od seanšanskih čudovišta – divlje je letelo da bi ih izbeglo. Ako je oluja, smetaće Seanšanima koliko i njemu. Brda su bila skoro gola, tek nekoliko njih bilo je pokriveno retkim čestarom, ali još su skrivala grad od njega i njega od grada.

Oko njega se raširilo njegovih hiljadu ljudi. Jedan dugi niz konjanika talasao se duž udolina između brda. Hladni vetar nosio je njihove bele plaštove i vijorio barjak pored Bornhalda, zlatno sunce talasastih zrakova Dece Svetla.

„Idi sad, Bajare“, zapovedi. Čovek upalog lica je oklevao, a Bornhald oštrije reče: „Rekoh, polazi, Dete Bajare!“

Bajar prinese ruku k srcu i pokloni se. „Kako zapovedaš, moj lorde kapetane.“ Okrenu konja, dok mu je svaka crta odisala nevoljnošću.

Bornhald izbaci Bajara iz glave. Učinio je šta je mogao. Podiže glas: „Legija će napredovati korakom!“

Uz škripu sedala, dugi red ljudi s belim plaštovima lagano pođe ka Falmeu.

Rand proviri iza ugla ka dolazećim Seanšanima, a onda se namršteno vrati u usku uličicu između dve štale. Uskoro će biti tu. Obraz mu je bio umazan usirenom krvlju. Rane koje je zadobio od Turaka pekle su ga, ali tu sada nije bilo pomoći. Munje ponovo sevnuše preko neba; oseti kroz čizme njihove udarce. Šta se, u ime Svetla, dešava?

„Blizu?“, upita Ingtar. „Rog Valera mora biti spasen, Rande.“ Uprkos Seanšanima, uprkos munjama i čudnovatim eksplozijama u gradu, delovao je zaokupljen sopstvenim mislima. Met, Perin i Hurin bili su na drugom kraju uličice i držali na oku još jednu seanšansku patrolu. Bili su blizu mesta gde su ostavili konje i pitali se da li će moći da stignu do njih.

„U nevolji je“, promrmlja Rand. Egvena. Imao je čudan osećaj, kao da su delovi njegovog života bili u opasnosti. Egvena je bila jedan deo, jedna nit vrpce koja je predstavljala njegov život, ali bilo je i drugih, i osećao je da su ugroženi. Tamo dole, u Falmeu. I ako bi bilo koja od tih niti bila uništena, život mu nikada ne bi bio potpun, ne onako kako je suđeno. Nije to razumeo, ali taj osećaj bio je siguran i pouzdan.