Met i Perin već su uzjahali kada Rand i Hurin stigoše do njih. Daleko za sobom Rand ču Ingtarov uzvik: „Svetlost i Sinova!“ Sudaru čelika pridružiše se drugi krici.
„Gde je Ingtar?“, viknu Met. „Šta se dešava?“ Privezao je Rog Valera za visoku jabuku na sedlu, kao da je bio običan rog, ali bodež mu je bio za pojasom. Bleda ispijena šaka zaštitnički je bila stisnuta oko balčaka s rubinom u jabuci.
„Umire“, oštro odgovori Rand i uzjaha.
„Onda moramo da mu pomognemo“, reče Perin. „Met može da odnese Rog i bodež...“
„On to radi da bismo mi pobegli“, kaza Rand.
„Šta hoćeš da kažeš?“, upita Perin. Rand mamuznu konja i Riđan pojuri prema brdima iza grada.
„Svetlost i Šinova!“ Ingtarov povik orio se za njima. Zvučao je pobeđnički. Munja sevnu u odgovor.
Rand ošinu Riđana uzdama, a onda poleže uz pastuvov vrat kada ovaj pojuri. Griva i rep vijorili su se na vetru. Požele da se ne oseća kao da beži od Ingtarovog krika, od onoga što treba da uradi.
Zauzda tako iznenadno da Riđan u mestu stade i sede na zadnje noge. Našli su se u proređenom šumarku ogolelog drveća na vrhu jednog brda iznad Falmea. Ostali dogalopiraše za njim.
„Kako to misliš?“, odlučno upita Perin. „Mi ćemo pomoći Verin da odnese Rog gde treba? Gde ćeš
„Možda već ludi“, reče Met. „Ne bi želeo da ostane s nama da ludi. Zar ne, Rande?“
„Vas trojica nosite Rog Verin“, kaza Rand.
Met pomilova dršku bodeža. „To je sve lepo i krasno, ali šta je s tobom? Nek sam spaljen, nije moguće da već počinješ da ludiš. Nemoguće!“ Hurin je piljio u njih. Bilo je očigledno da ne razume ni pola od onoga što su pričali.
„Vraćam se“, odgovori Rand. „Nije ni trebalo da odlazim.“ Nekako, to nije zvučalo kako treba; osećao je da to nije kako treba. „Sada moram da se vratim.“ To je zvučalo bolje. „Egvena je još tamo, sećate se? S jednim od onih okovratnika.“
„Jesi li siguran?“, upita Met. „Ja je nisam video. Aaaah! Ako kažeš da je tamo, onda je tamo. Svi ćemo odneti Rog Verin, a onda ćemo se svi vratiti po nju. Ne misliš da bih je ostavio tamo, zar ne?“
Rand odmahnu glavom.
„Spašavanje Egvene nije gubljenje vremena!“ Met steže bodež dok ruka ne poče da mu se trese.
„Niko od nas se ne vraća“, reče Perin. „Ne još. Gledajte.“ Pokaza ka Falmeu.
Dvorišta i prostori za konje pocrneli su od seanšanskih vojnika. Na hiljade njih u bojnim redovima. Oklopljeni konjanici jahali su zveri s krljuštima i konje. Oficiri su se prepoznavali po raznobojnim oklopima. Među njima su bili grolmovi i druga čudna stvorenja, nalik na čudovišne ptice i guštere, kao i ogromni stvorovi koje ni sa čim nije mogao da uporedi, sive naborane kože i ogromnih kljova. Duž redova stajale su na desetine sul'dam i damane. Rand se zapita da li je Egvena među njima. U gradu iza vojnika povremeno bi još neka zgrada odletela u vazduh, a munje su i dalje plesale po nebu. Dve leteće zveri, kožnih krila dugih dvadeset hvatova, bile su visoko u vazduhu, podalje od razigranih munja.
„Sve to zbog nas?“, s nevericom upita Met. „Šta oni misle da smo?“
Odgovor dođe Randu, ali on ga odgurnu pre no što je imao prilike da se potpuno obrazuje.
„Nećemo ni na drugu stranu, lorde Rande“, kaza Hurin. „Beli plaštovi. Na stotine njih.“
Rand okrenu konja i pogleda kuda je njuškalo pokazivao. Dugi red Belih plaštova lagano se preko brda talasao ka njima.
„Lorde Rande“, promrmlja Hurin, „ako ta bagra vidi Rog Valera, nikad ga nećemo približiti nekoj Aes Sedai. Ni mi mu se više nikad nećemo približiti.“
„Možda se Seanšani zato okupljaju“, s nadom reče Met. „Zbog Belih plaštova. Možda to ipak nema nikakve veze s nama.“
„Imalo ili nemalo“, suvo kaza Perin, „kroz nekoliko minuta ovde će doći do bitke.“
„Obe strane bi mogle da nas ubiju“, reče Hurin, „čak i da ne vide Rog. Ako ga vide...“
