Met je upravo izlazio iz kuće preko puta odmahujući glavom. „Nema nikoga“, reče Perinu, koji je ostao na konju. „Izgleda kao da su otišli usred večere.“
S trga se začu povik.
„Nešto su našli“, reče Perin mamuznuvši konja. Met skoči u sedlo i krenu galopom za njim.
Rand uzjaha sporije. Pastuv zaigra, kao da je osetio njegov nemir. On pogleda ka kućama dok je lagano jahao ka trgu, ali nije mogao da natera sebe da ih dugo gleda.
Svi su poput kipova stajali ispred velike zgrade sa širokim dvokrilnim vratima. Rand je mislio da to nije gostionica; barem nije bilo table s imenom. Možda je predstavljala mesto okupljanja seljana. Pridružio se tihom krugu i zapiljio skupa s ostalima.
Čovek je bio razapet preko vrata i zakucan klinovima kroz zglobove i ramena. Još klinova bilo mu je zabijeno kroz oči da drže glavu. Crna usirena krv iscrtala je lepeze niz njegove obraze. Tragovi na drvetu iza čizama pokazivali su da je bio živ dok se to obavljalo. Barem u početku.
Randu zastade dah. Nije to bio čovek. Tu crnu odeću, crnju od crnine, nikada nije nosilo nijedno ljudsko biće. Vetar je nosio kraj plašta pribijenog telom – predobro je znao da se to nije uvek dešavalo. Vetar nije uvek doticao tu odeću – ali na tom bledom licu nikada nije bilo očiju.
„Mirdraal“, izusti. Ostali kao da se prenuše na njegove reči. Ponovo počeše da se kreću i dišu.
„Ko“, poče Met, ali morade da zastane i proguta knedlu. „Ko je mogao to da učini Seni?“ Glas ga izdade.
„Ne znam“, odgovori Ingtar. „Ne znam.“ On se osvrnu i osmotri svako lice ponaosob, ili je možda samo proveravao da li su svi na broju. „I mislim da ovde ništa nećemo ni saznati. Jašemo. Na konje! Hurine, pronađi trag koji vodi odavde.“
„Da, moj lorde. Da. Sa zadovoljstvom. Onuda, moj lorde. I dalje idu na jug.“
Odjahali su ostavivši mrtvog Mirdraala tamo gde je visio. Vetar se još poigravao njegovim crnim plaštom. Hurin se prvi nađe iza zida. Za promenu, nije čekao na Ingtara, a Rand nije bio daleko od njega.
Ingtar prvi put naredi da se ulogore dok je sunce još sijalo. Tvrdi Sijenarci bili su potreseni onim što su videli u selu. Ingtar se pre nije zaustavljao tako rano, a činilo se da je odabrao logorište koje je lako braniti. Bila je to duboka udolina, skoro okrugla, i dovoljno velika da se svi ljudi i konji udobno smeste. Spoljašnje padine bile su pokrivene retkim žbunjem. Sam obod bio je više no dovoljno visok da sakrije sve u logoru, čak i da nije bilo drveća. Po visini bi skoro mogao da prođe kao brdo. U toj zemlji.
„Jedino što prokleto pričam“, čuo je kako Uno govori Raganu dok su silazili s konja, „jeste da sam je krvavo video, plamen te spalio. Neposredno pre no što smo pronašli kozoljubnog Polutana. Ista plamena žena kao kod plamene skele. Bila je tamo, a onda je prokleto nestala. Kaži šta god krvavo hoćeš, ali pazi kako to plameno pričaš, ili ću ti lično krvavo odrati kožu i spaliti je kao kozoljubnu krpu, ti ovcocrevni mlekopijo.“
Rand se ukoči s jednom nogom na zemlji, a drugom još u uzengiji.
Prestade da misli o tome. Čak i više od Seni zakucane za vrata želeo je da zaboravi onu sobu, muve i ljude koji su u isto vreme i bili i nisu bili tamo. Polučovek je bio stvaran – svi su ga videli – ali soba...
„Tovarni konji i zalihe u sredinu“, zapovedi Ingtar dok su kopljanici podizali logor. „Istimarite konje, a onda ih ponovo osedlajte, za slučaj da moramo brzo da krenemo. Svako spava pored svog ata. Večeras nema logorskih vatri. Smena straže svaka dva sata. Uno, pošalji izviđače. Neka jašu daleko koliko mogu a da se vrate pre mraka. Želim da znam šta je tamo.“
