Kada su svi uzjahali, gazda Fič je bio uporan u svojoj nameri da ih odvede do kapije dok su konjušari osvetljavali put svojim lampama. Gostioničar velikog trbuha naklonio im se pre no što su pošli, uveravajući ih da će čuvati njihovu tajnu i pozva ih da dođu ponovo. Muč ih je posmatrao dok su odlazili podjednako kiselo kao i kada su dolazili.
Eto nekoga, pomisli Rand, kod koga niko ne prolazi dobro; kod koga niko uopšte ne prolazi. Muč će prvoj osobi koja ga zapita reći kada su otišli i sve u vezi s njima. Kada su malo odmakli niz ulicu, osvrnuo se. Jedna osoba je stajala sa visoko podignutom lampom, gledajući za njima. Nije bilo potrebno da joj vidi lice da bi znao da je to Muč.
Ulice Baerlona bile su prazne u tom noćnom času; samo je nekoliko bledih zraka svetlosti tu i tamo pobeglo kroz čvrsto zatvorene kapke. Svetlost meseca, koji je bio u svojoj poslednjoj četvrti, menjala se kako su nailazili oblaci koje su gonili vetrovi. Katkad bi pas zalajao dok su prolazili pored neke uličice, ali nijedan drugi zvuk sem konjskih kopita i vetra koji je fijukao preko krovova nije remetio noć.
Zaštitnik ih je predvodio kao i obično, dok su Moiraina i Egvena bile odmah iza njega. Ninaeva je bila blizu devojke, a ostali su sledili na kraju, zbijeni u grupi. Lan je nametnuo konjima žustar korak. Rand je posmatrao oprezno okolne ulice, a primetio je da i njegovi prijatelji to rade. Lelujave senke na mesečini podsećale su ga na senke na kraju onog hodnika, na trenutak kada su se stopile sa Seni. Svaka glava bi se trgla na povremenu buku u daljini, poput prevrnutog bureta, ili lajanje ponekog psa. Polako, malo-pomalo, dok su se kretali kroz grad, svi su priterali svoje konje bliže Lanovom crnom pastuvu i Moiraininoj beloj kobili.
Lan je sjahao kod Kaemlinske kapije i zalupao pesnicom na vrata male četvrtaste kamene zgrade pripijene uza zid. Pojavio se umorni stražar, trljajući pospano lice. Njegova pospanost je nestala dok je Lan progovorio. Zapiljio se u ostale.
„Želite da idete?“, uzviknu.
„Sada? Po noći? Mora da ste poludeli!“
„Sem ako nema nekog naređenja od guvernera koje nam zabranjuje da napustimo grad“, reče Moiraina. I ona je sjahala, ali držala se dalje od vrata, van svetlosti koja je osvetljavala mračnu ulicu.
„Ne baš, gazdarice.“ Stražar se zagleda u nju, mršteći se dok je pokušavao da razazna crte njenog lica. „Ali kapije su zatvorene od sumraka do svitanja. Niko ne ulazi, sem po danu. To je naređenje. Svejedno, ima vukova napolju. Zaklali su tuce krava prošle nedelje. Mogli bi i čoveka.“
„Ne sme niko da uđe, ali nije rečeno ništa o odlasku“, reče Moiraina kao da je to bilo rešenje čitavog problema. „Vidiš? Ne tražimo od tebe da prekršiš guvernerovo naređenje.“
Lan gumu nešto u stražarevu šaku. „Za tvoj trud“, promrmlja.
„Pretpostavljam“, reče stražar polako. Pogleda prema svojoj šaci. Zlato je zasijalo pre no što ga je žurno strpao u svoj džep. „Čini mi se da odlasci baš i nisu pomenuti. Samo trenutak.“ Proturi glavu unutra. „Arine! Dare! Dolazite ovamo i pomozite mi da otvorim kapiju. Ovi hoće da idu. Nemojte da se raspravljate. Samo uradite.“
Još dva stražara pojavila su se iz zgrade, zastavši da pogledaju, puni pospanog iznenađenja, u osmočlanu družinu koja je čekala na prolaz. Uz požurivanja prvog stražara, odvukli su se da okrenu veliki točak koji je dizao debelu prečagu preko kapije, a onda se potrudili da otvore krila. Treska i škripa stvarale su užurban kliktav zvuk, ali dobro podmazana kapija otvorila se tiho prema unutra. Ipak, pre no što je bila i za četvrtinu otvorena, neko hladno progovori iz tame. „Šta je ovo? Zar nije naređeno da ova kapija bude zatvorena do zore?“ Petorica ljudi ogrnutih u bele plašteve lagano su izašli na svetio koje je dopiralo kroz vrata stražare. Njihove kapuljače su im skrivale lica, ali svako od njih držao je šaku na maču, a zlatna sunca na levoj strani grudi govorila su jasno ko su oni. Met je mrmljao sebi u bradu. Stražari su zaustavili otvaranje kapije i pogledaše se s nelagodom.
„Ne tiče vas se ovo“, reče prvi stražar ratoborno. Pet belih kapuljača okrenuo se da pogleda, i on je govorio sve slabijim glasom. „Deca ovde nemaju vlast. Guverner...“
„Deca Svetla“, tiho reče čovek u belom plaštu koji je prvi progovorio, „imaju vlast gde god ljudi hodaju u Svetlu. Samo tamo gde senka Mračnoga vlada, Deci se protive, da?“ Kapuljača se okrenu od stražara ka Lanu, a onda iznenada pogleda Zaštitnika još jednom, sada opreznije.
Zaštitnik se nije ni pomakao; u stvari, izgledao je potpuno mimo. Ali nije bilo mnogo ljudi koji su mogli da gledaju Decu s takvom nezainteresovanošću. Lanovo skamenjeno lice kao da je gledalo imalin za čizme. Kada je Beli plašt progovorio ponovo, zvučao je sumnjičavo.
