Zenica sveta полностью

Rand se borio da progovori. „Sen“, prodahta. „Bila je...“ Seti se odjednom svog mača. Kada je Mirdraal bio pred njime, nije ni pomislio na mač. Isukao je nespretno sečivo sa znakom čaplje, ne brinući što je bilo prekasno. „Otrčala je onuda!“

Lan je klimnuo glavom odsutno. Izgledalo je kao da sluša nešto drugo. „Da. Odlazi — bledi. Nema vremena da je sada gonimo. Krećemo, čobanine.“

Teturav zvuk čizama čuo se niz stepenište — Met, Perin i Tom, natovareni ćebadima i bisagama. Met je još uvek savijao svoje ćebe, držeći nespretno luk pod miškom.

„Odlazimo?“, reče Rand. Vrativši mač u kanije, uzeo je svoje stvari od Toma. „Sada? Po noći?“

„Hoćeš da sačekaš da se Polutan vrati, čobanine?“, reče Zaštitnik nestrpljivo. „Pola tuceta njih? Sada znaju gde smo.“

„Ići ćemo zajedno“, reče Tom Zaštitniku, „ako nemaš ništa protiv. Previše ljudi zna da sam stigao s vama. Bojim se da sutra ovde neće biti dobro za vaše prijatelje.“

„Možeš da jašeš s nama, ili da jašeš do Šajol Gula, zabavljaču.“ Lanove kanije zazvečale su od siline kojom je zabio svoj mač u njih.

Konjušar je projurio pored njih kroz zadnja vrata, a onda se pojavila Moiraina s gazda Fičem. Iza njih je išla Egvena, sa zavežljajem u rukama. I Ninaeva. Egvena je izgledala preplašeno skoro do suza, ali Mudrost je nosila masku hladnog besa.

„Moraš da shvatiš ovo ozbiljnije“, govorila je Moiraina gostioničaru. „Ujutro ćeš svakako imati nevolja. Prijatelji Mraka, možda, možda još i gore. Nemoj da pružaš otpor. Samo objasni onome ko bude pitao da smo otišli noću, i ne bi trebalo da te više uznemiravaju. Nas jure.“

„Ne brinite vi ništa za nevolje“, odgovorio je veselo gazda Fič. „Nimalo. Ako bilo ko dođe u moju gostionicu i pokuša da pravi nevolje mojim gostima... Pa, neće dobro proći kod momaka i mene. Nimalo dobro. A niko neće čuti reč o tome gde ste otišli ili kada, čak da ste i bili ovde. Ne volim ja takve. Ni reč se neće reći o vama ovde. Niti reč!“

„A1...“

„Gazdarice Alis, morao bih da se pobrinem za vaše konje ako hoćete da sve bude spremno za polazak.“ Istrgao je rukav iz njene šake i otrčao prema štalama.

Moiraina je umorno uzdahnula. „Tvrdoglavi, tvrdoglavi čovek. Neće da sluša.“

„Misliš da će nas Troloci tražiti ovde?“, upita Met.

„Troloci!“, odseče Moiraina. „Naravno da ne! Ima i drugih stvorenja kojih se treba bojati. A nije da nas je najbezazlenija od njih pronašla.“ Ne obraćajući pažnju na Metovo kostrešenje, nastavila je: „Sen i ne očekuje da ćemo ostati ovde sada kada nas je otkrila, ali gazda Fič isuviše olako shvata Prijatelje Mraka. On ih zamišlja kao bednike koji se kriju po senkama, ali Prijatelji Mraka mogu se sresti i u radnjama i na ulicama svakoga grada, a i u najvišim savetima. Mirdraal će ih možda poslati ne bi li otkrio naše namere.“ Okrenula se i otišla s Lanom, koji ju je pratio u stopu.

Dok su išli dvorištem ka štali, Rand je prišao Ninaevi. I ona je nosila svoje bisage i ćebad. „Dakle, ipak ideš s nama“, reče i pomisli: Min je bila u pravu.

„Da li je ovde bilo nešto?“, upita ona tiho. „Ona je rekla da je bila...“ Stala je naglo i pogledala ga.

„Sen“, odgovorio je. Bio je zaprepašćen što može to tako lako da izgovori. „Bila je u hodniku sa mnom, a onda je Lan došao.“

Ninaeva je ogrnula svoj plašt da se zaštiti od vetra dok su izlazili iz gostionice. „Možda vas zaista nešto juri. Alija sam došla da vas odvedem bezbedno u Emondovo Polje, sve vas, i nemam nameru da odem dok se to ne obavi. Neću vas ostaviti same s njenom sortom.“ Svetlost u štalama se pomerala tamo gde su konjušari osedlavali konje.

„Muč!“, povika gostioničar s vrata štale, gde je stajao s Moirainom. „Brže malo!“ Okrenuo se ponovo ka njoj, i izgledalo je kao da je pre pokušavao da je smiri no što ju je zaista slušao, mada je to činio s poštovanjem, uz naklone, dajući u međuvremenu naređenja konjušarima.

Konjušari, gunđajući tiho o žurbi i kasnom satu, izveli su konje. Rand je držao Egvenin zavežljaj i dodao joj ga kada je uzjahala Belu. Pogledala ga je široko raširenim, strahom ispunjenim očima. Barem ne misli više da je ovo pustolovina.

Zastide se čim je to pomislio. Bila je u opasnosti zbog njega i ostalih. Čak bi bilo bezbednije da sama odjaše nazad u Emondovo Polje no da nastavi. „Egvena, ja...“

Reči su zamrle na njegovim usnama. Ona je isuviše tvrdoglava da bi se jednostavno vratila, ne nakon što je rekla da će ići sve do Tar Valona. A Šta sa onim što je Min videla? Ona je deo toga. Svetlosti, deo čega?

„Egvena“, rekao je, „žao mi je. Izgleda da ne mogu više da mislim kako treba.“

Nagnula se da bi stegla snažno njegovu šaku. Na svetlosti koja je dopirala iz štale mogao je jasno da joj vidi lice. Nije izgledala preplašeno kao ranije.