Još uvek je bio mrkli mrak kada ih je Zaštitnik konačno poveo s nabijene prašine puta i sjahao. Rand je procenio da do zore nije ostalo više od nekoliko časova. Sapeli su još uvek osedlane konje i postavili logor bez vatre.
„Sat“, upozorio je Lan dok su se svi sem njega pokrivali svojim ćebadima. On će čuvati stražu dok oni budu spavali. „Samo sat i moramo da krenemo.“ Prekrio ih je muk.
Posle nekoliko trenutaka, Met je prošaputao tako da je Rand jedva čuo: „Pitam se Šta je Dav uradio s onim jazavcem.“ Rand odmahnu glavom ćutke i Met je oklevao. Konačno reče: „Mislio sam da smo bezbedni, znaš, Rande. Nije bilo ničega otkako smo prešli Taren. A i bili smo u gradu, okruženi zidovima. Mislio sam da smo bezbedni. A onda onaj san. I Sen. Da li ćemo ikada biti na sigurnom?“
„Ne dok ne stignemo do Tar Valona“, reče Rand. „Tako nam je rekla.“
„Da li ćemo i onda biti bezbedni?“, upita Perin tiho i sva trojica pogledali su senoviti zamotuljak — Aes Sedai. Lan se stopio s tamom. Mogao je biti bilo gde.
Rand je zevnuo iznenada. Ostali su se napeto trgli na taj zvuk. „Mislim da bi najbolje bilo da malo odspavamo“, rekao je. „Nesanica neće ništa rešiti.“
Perin reče tiho: „Trebalo je da uradi nešto.“
Niko nije odgovorio.
Rand se pomerio na stranu da izbegne neki koren. Pokušao je da legne na leđa, a onda se okrenuo s kamena na stomak i još jedan koren. Nisu našli dobro logorište tu gde su se zaustavili, ne kao mesta koja je Zaštitnik birao kada su išli na sever od Tarena. Zaspao je, pitajući se da li će korenje koje mu je žuljalo rebra da ga natera da sanja. Probudio se kada ga je Lan dotakao po ramenu, s bolom u rebrima i zahvalan što se, ako je i sanjao nešto, nije sećao ničega.
Još uvek je bio mrak. Zora samo što nije svanula. Ali kada su ćebad bila savijena i zavezana iza sedla, Lan ih je naterao da ponovo jašu prema istoku. Dok se sunce pomaljalo, doručkovali su krmeljivih očiju hleb, sir i vodu. Jeli su dok su jahali, umotani u svoje ogrtače kako bi se zaštitili od vetra. Zapravo, svi sem Lana. On je jeo, ali njegove oči nisu bile krmeljive, a nije se ni umotavao u ogrtače. Ponovo je ogrnuo svoj plašt koji je menjao boje, i on se vijorio oko njega, pretvarajući se u sivo i zeleno. Jedino na Šta je Lan pazio bilo je da mu plašt ne uplete ruku kojom je koristio mač. Njegovo lice bilo je i dalje bezizražajno, ali pogled mu je stalno lutao, kao da je svakog trenutka očekivao zasedu.
Kaemlinski put nije bio mnogo drukčiji od Severnog puta koji je prolazio kroz Dve Reke. Naravno, bio je znatno širi i moglo se primetiti da je bio i više korišćen, ali i dalje je to bila tvrdo nabijena zemlja. Bio je s obe strane oivičen drvećem, sličnim onom u Dve Reke, pogotovu što se zelenilo videlo samo na četinarima.
Doduše, okolina je bila drugačija. Do podneva put ih je odveo do niskih brda. Dva dana su prolazili tuda — ponekad pravo kroz brda, ako su bila dovoljno široka da put prođe, i ne toliko velika da bi kopanje kroz njih bilo preteško. Ugao pod kojim su videli sunce pomerao se pomalo svakoga dana, i bilo je jasno da se put, iako je naoko delovao pravo, savija polako prema jugoistoku. Rand je provodio vreme sanjareći iznad stare mape gazde al’Vera — polovina dečaka iz Emondovog Polja maštalo je iznad nje — i, kako se sećao, put je obilazio Apšerska brda i vodio ka Belom Mostu.
S vremena na vreme Lan ih je terao da sjašu na vrhu nekog brda, gde su imali dobar pregled puta i krajolika koji ih je okruživao. Zaštitnik bi proučavao vidik dok su se ostali šetali ili sedeli pod drvećem i jeli.
„Nekada sam volela sir“, reče Egvena trećeg dana po odlasku iz Baerlona. Sedela je naslonjena na deblo drveta, praveći grimase zbog kasnog ručka koji je ponovo bio isti kao doručak i večera. „Ništa od čaja. Lepog vrelog čaja.“ Privukla je svoj plašt čvršće i premestila se iza drveta, u bezuspešnom pokušaju da se skloni od vetra koji je duvao oko nje.
„Čaj od ravnog korena i koren andilaja“, reče Ninaeva Moiraini, „najbolji su za iscrpljenost. Pomažu da se razbistri glava i umanjuju bol u umornim mišićima.“
„Sigurno je tako“, promrmljala je Aes Sedai, pogledavši Ninaevu podozrivo.
Ninaeva stisnu zube, ali nastavi nepromenjeno. „Pazi, ako treba da ne spavaš...“
„Bez čaja!“, reče Lan Egveni oštro. „Bez vatre! Ne možemo još da ih vidimo, ali tamo su negde, iza nas. Sen ili dve i njihovi Troloci. Znaju da idemo ovim putem. Nema potrebe da objavimo svima gde smo.“
„Nisam pitala“, promrmljala je Egvena u svoj plašt. „Samo sam se žalila.“
„Ako znaju da smo na putu“, upita Perin, „zašto ne presečemo pravo do Belog Mosta?“
