Zenica sveta полностью

„Ne!“, pokazala je rukom Zaštitniku i on joj se približio tako da njihov razgovor nije mogao da se čuje.

Začuše se rogovi i Randov konj uznemireno zaigra.

„Pokušavaju da nas prestrave“, zaškrguta Tom, pokušavajući da smiri svog konja. Zvučao je delom besno, a delom kao da su Troloci uspeli u tome. „Pokušavaju da nas uplaše toliko da se uspaničimo i pojurimo. Onda će nas uhvatiti.“

Egvenina glava okretala se na svaki jecaj roga. Gledala je najpre ispred, a onda iza, kao da očekuje prvog Troloka. I Rand se slično osećao, ali pokušao je da to prikrije. Doterao je Oblaka bliže njoj.

„Idemo na sever“, izjavila je Moiraina.

Rogovi su zapevali oštro dok su oni napuštali put i kasali u brda koja su ih okruživala.

Brda su bila niska, ali put je bio sav od uzbrdica i nizbrdica, bez ijednog ravnog dela ispod golih grana i kroz mrtvo rastinje. Konji su se naporno peli uz jednu padinu samo da bi kasali niz drugu. Lan je nametnuo žustar korak. Išli su brže nego na putu.

Grane su šibale Randa preko lica i grudi. Stare puzavice i loze kačile su se za njegove ruke, a ponekad bi mu čak i istrgle nogu iz uzengije. Zapevanje rogova približavalo se i čulo sve češće i češće.

Bez obzira na žurbu kojom ih je Lan vodio napred, nisu napredovali brzo. Prelazili su po dva koraka gore ili dole za svaki naporni, teturavi korak napred. A zvuk rogova je bio sve bliži. Dve milje, pomislio je. Možda manje.

Posle nekog vremena Lan osmotri prvo u jednom pravcu, a potom u drugom. Tvrde crte njegovog lica bile su zabrinutije nego što je Rand ikada video. Jednog trenutka Zaštitnik se uspravi u uzengijama i zagleda se u smeru iz koga su došli. Rand je mogao da vidi samo drveće. Lan se vrati u svoje sedlo i nesvesno zabaci svoj plašt kako bi mogao lakše da dohvati mač, dok je posmatrao šumu.

Rand pogleda Meta upitno, ali Met se samo namršti iza Zaštitnikovih leđa i slegnu ramenima bespomoćno.

Lan im reče tada preko ramena: „Troloci su u blizini.“ Stigli su na vrh brda i počeli da silaze na suprotnu stranu. „Deo isturene izvidnice. Verovatno. Ako naiđemo na njih, držite se mene po svaku cenu i radite isto što i ja. Moramo da nastavimo u ovom pravcu.“

„Krv i pepeo!“, promrmlja Tom. Ninaeva pokaza Egveni da bude blizu nje.

Raštrkani lugovi četinara pružali su jedini pravi zaklon, ali Rand je pokušavao da sve osmotri. Njegova mašta je pretvarala sivo drveće koje bi video krajičkom oka u Troloke. I zvuci roga bili su sve bliži. Odmah iza njih. Bio je siguran u to. Bili su iza njih i približavali su se.

Stigli su na vrh još jednog brda.

Ispod njih, tek što su krenuli uzbrdo, koračali su Troloci, noseći duge motke sa velikim omčama ili dugim kukama. Mnogo Troloka. Red se pružao daleko na obe strane; bio je beskonačan, ali u njegovom središtu, tačno naspram Lana, jahala je Sen.

Mirdraal kao da je oklevao kada su se ljudi pojavili na vrhu brda, ali već u sledećem trenutku mahao je iznad glave mačem sa crnim sečivom, koga se Rand sećao tako mučno. Red Troloka zatalasao se napred.

Čak i pre no što se Mirdraal pokrenuo, Lanov mač već je bio isukan. „Ostanite sa mnom!“, uzviknuo je, i Mandarb je jurnuo niz padinu prema Trolocima. „Za Sedam kula!“, povika.

Rand je progutao knedlu i mamuznuo zelenka da krene napred. Čitava njihova družina pojurila je za Zaštitnikom. Iznenadio se kada je shvatio da drži Tamov mač u ruci. Ponet Lanovim pokličem, pronašao je svoj: „Maneteren! Maneteren!“

Perin je ponovio: „Maneteren! Maneteren!“

Ali, Met je zavikao: „Carai an Caldazar! Carai an Ellisande! Al Ellisande!“

Glava Seni se od Troloka okrenula prema jahačima koji su jurili prema njoj. Crni mač zaledio se iznad njene glave. Otvor kapuljače pomerao se, tražeći nekoga među konjanicima koji su dolazili. A onda, Lan je bio pred Mirdraalom, dok su ostali napali red Troloka. Zaštitnikovo sečivo srelo se sa crnim čelikom iz kovačnica Takan’dara, uz zveket poput velikog zvona koji je odjekivao u udolini. Blesak plave svetlosti ispunio je vazduh poput munje.

Poluljudi sa zverskim njuškama nasrnuše na svako ljudsko stvorenje, vitlajući arkanima i kukama. Samo su Lana i Mirdraala izbegavali. Njih dvojica borili su se u jasno ocrtanom krugu. Crni konji isto su se kretali, mačevi su se sudarali. Vazduh je sijao i ključao.

Oblak je zakolutao očima i zanjištao, propevši se i udarajući kopitama oštrozuba lica koja su ga opkolila režeći. Teška tela gurala su se rame uz rame oko njega. Mamuzajući ga bespoštedno, Rand je poterao zelenka napred zamahujući svojim mačem, koristeći malo veštine koju je Lan pokušao da mu ulije. Zamahivao je kao da seče drva. Egvena! Tražio ju je očajnički dok je mamuzao zelenka, prosekavši putanju kroz dlakava tela kao da kosi korov.