Zenica sveta полностью

„A to je i naše pravo“, dodade Perin zamišljeno. „Moiraina kaže da smo svi potomci iz Maneterena. Oni su se borili protiv Mračnoga i mi se borimo protiv Mračnoga. To nam da je pravo.“

Egvena je šmrknula kao da hoće da pokaže Šta misli o tome. „Nisam pričala o tome. Šta... Šta si to ti vikao, Mete?“

Met je slegnuo ramenima s nelagodom. „Ne sećam se.“ Pogleda ih kao da se brani. „Pa, ne znam. Sve je maglovito. Ne znam Šta je to bilo, ili odakle je došlo, niti Šta znači.“ Nasmejao se podsmešljivo. „Pretpostavljam da ne znači ništa.“

„Ja... Ja mislim da znači nešto“, reče Egvena polako. „Kada si povikao, učinilo mi se — samo na trenutak — učinilo mi se da te razumem. Ali sada je sve nestalo.“ Uzdahnula je i odmahnula glavom. „Možda si u pravu. Neobično je Šta ti se sve može učiniti u takvom trenutku, zar ne?“

„Carai an Caldazar“, reče Moiraina. Svi su se okrenuli i pogledali je zapanjeno. „Carai an Ellisande. Al Ellisande. Za čast Crvenog orla. Za čast Ruže Sunca. Ruža Sunca. Drevni ratni uzvik Maneterena i bojni poklič njegovog poslednjeg kralja. Eldrenu su zvali Ruža Sunca.“ Moirainin osmeh bio je upućen Egveni i Metu, mada se njen pogled možda na trenutak duže zadržao na njemu no na njoj. „Krv Aradove loze još uvek je jaka u Dve Reke. Stara krv još uvek peva.“

Met i Egvena su se pogledali, dok su svi ostali pogledali njih. Egvena je širom otvorila oči, a njena usta krivila su se u smeh, koji bi svakoga puta ugušila, kao da nije bila sigurna kako da razume svu tu priču o staroj krvi. Met je znao, sudeći po tome kako se njegovo lice namrštilo.

Rand pomisli da zna o čemu Met razmišlja. O onome o čemu je i on razmišljao. Ako je Met potomak drevnih kraljeva Maneterena, možda Troloci traže samo njega, a ne svu trojicu. Ta misao ga je posramila. Obrazi su mu se zacrveneli, a kada primeti izraz pun krivice na Perinovom licu, znao je da i Perin to misli.

„Nikada nisam čuo nešto slično“, reče Tom posle nekog vremena. Stresao se i postao odsečan. „Da je neka druga prilika, možda bih i napravio priču od toga, ali sada... Da li nameravate da ovde provedemo ostatak dana, Aes Sedai?“

„Ne“, odgovori Moiraina, uzimajući uzde.

Troločki rog zaplakao je na jugu, kao da naglašava njene reči. Još rogova odgovorilo je sa istoka i zapada. Konji su njištali i poskakivali uznemireno.

„Prošli su vatru“, reče Lan mimo. Okrenuo se ka Moiraini. „Nisi jaka dovoljno za ono što nameravaš, bar ne još i ne bez odmora. A i Mirdraali i Troloci neće ući u to mesto.“

Moiraina je podigla ruku kao da je htela da ga prekine, a onda uzdahnu i pusti je da padne. „Vrlo dobro“, rekla je razdraženo. „Pretpostavljam da si u pravu, ali više bih volela da imamo neki drugi izbor.“ Izvukla je svoj štap ispod kolana njenog sedla. „Sakupite se svi oko mene. Što bliže možete. Bliže.“

Rand je poterao Oblaka bliže kobili Aes Sedai. Moiraina je zahtevala da se stisnu u krug oko nje, sve dok se glava svakog konja nije nadnela nad sapima ili vratom ostalih. Tek tada je Aes Sedai bila zadovoljna. A onda je, ne progovorivši ni reč, ustala u uzengijama i zamahala štapom iznad njihovih glava, istegavši se tako da je bila sigurna da ih je sve pokrila.

Rand bi se presekao svaki put kada je štap prešao iznad njega. Osećao je kako se ježi. Mogao je da ga prati i bez gledanja, samo po tome kako su se ljudi stresali dok se kretao iznad njih. Nije ga iznenadilo to što je Lan bio jedini koji to nije radio.

Odjednom, Moiraina je mahnula štapom ka zapadu. Opalo lišće zakovitlalo se po vazduhu i grane su se povile kao da je vihor proleteo u tom pravcu. Dok je nevidljivi vihor nestajao, ona se uz uzdah spustila u sedlo.

„Trolocima“, rekla je, „naši tragovi i naš miris vodiće ih na onu stranu. Mirdraal će prozreti to za neko vreme, ali, do tada...“

„Do tada“, reče Lan, „mi ćemo nestati.“

„Tvoj štap je veoma moćan“, rekla je Egvena, a Ninaeva šmrknu.

Moiraina je coknula jezikom. „Rekla sam ti, dete, da stvari nemaju moć. Jedna moć dolazi iz Istinskog izvora i samo živi um može da je koristi. Ovo nije čak učinio ni angreal, već puka koncentracija.“ Ostavila je umorno štap pod kolan. „Lane?“

„Pratite me“, reče Zaštitnik, „i budite tihi. Sve će propasti ako nas Troloci čuju.“

Poveo ih je ponovo prema severu. Ne sumanutim korakom kojim su išli do tad, već kasom kojim su putovali po Kaemlinskom putu. Zemlja je bivala sve ravnija, mada je šuma i dalje bila gusta.

Nisu išli pravo kao ranije, jer Lan je izabrao putanju koja je krivudala preko tvrdog zemljišta i stenovitih platoa. Nije ih više terao da se probijaju kroz spletove žbunja, već su ih lagano zaobilazili. Povremeno bi se našao na začelju, proučavajući pomno trag iza njih. Ako bi se neko makar i zakašljao, bio bi opomenut njegovim oštrim gunđanjem.