Moiraina, koja se još uvek držala za jabuku sedla, pažljivo je posmatrala zgradu pre no što je klimnula glavom. „Ovo će nam odgovarati.“
Lan je skočio s konja i uzeo Aes Sedai iz sedla u naručje. „Uvedite konje“, zapovedi. „Pronađite sobu pozadi koja može da nam posluži kao štala. Mičite se, seljačići. Ovo nije seoska livada.“ Nestao je unutra, noseći Aes Sedai.
Ninaeva se stumbala s konja i požurila za njim, držeći čvrsto svoju torbu s biljem i melemima. Egvena je bila odmah iza nje. Ostavile su svoje konje.
Brzo su sjahali i poveli ostatak konja. Dovratak, na kome se nije videlo da su vrata ikada ležala u njemu, bio je više no dovoljno širok da životinje prođu, čak i dva konja odjednom.
Unutra se čitavom širinom zgrade prostirala ogromna soba, s prljavim popločanim podom i nekoliko otrcanih potamnelih tapiserija, koje su sada bile tupo-smeđe. Izgledalo je da bi se raspale na prvi dodir. Nije bilo ničeg drugog. Lan je u najbližem uglu postavio svoj i Moirainin plašt, praveći mesto za Moirainu. Ninaeva, mrmljajući nešto o prašini, klekla je pored Aes Sedai kopajući po svojoj torbi, dok ju je Egvena držala.
„Možda je ne volim, to je tačno“, govorila je Ninaeva Zaštitniku, kad je Rand, vodeći Belu i Oblaka, ušao iza Toma, „ali naći ću se pri raci svakome kome treba moja pomoć, volela ga ja ili ne.“
„Ne optužujem te ni za Šta, Mudrosti. Rekao sam samo da paziš Šta radiš sa svojim biljem.“
Pogledala ga je krajičkom oka. „Činjenica je da joj je moje bilje potrebno, kao i tebi.“ Njen glas bio je kiseo na početku, a postajao je sve oštriji. „Činjenica je da ima granica onome što ona može da uradi, čak i sa Jednom moći, a uradila je otprilike onoliko koliko može, a da se ne onesvesti. Činjenica je da joj tvoj mač sada ne može pomoći, gospodaru Sedam kula, ali moje bilje može.“
Moiraina je stavila raku na Lanovu. „U redu je, Lane. Ona ne misli ništa loše. Jednostavno ne zna.“ Zaštitnik šmrknu podrugljivo.
Ninaeva je prestala da kopa po svojoj torbi i pogledala ga namršteno, ali obratila se Moiraini: „Ima mnogo stvari koje ja ne znam. O kojoj se sada govori?“
„Kao prvo“, odgovorila je Moiraina, „sve što mi je potrebno jeste malo odmora. Kao drago, slažem se s tobom. Tvoje veštine i znanje biće korisniji no što sam mislila. Sada, ako imaš nešto što bi mi pomoglo da odspavam jedan sat, a da od toga ne budem posle mamurna...“
„Slabašan čaj od lisičijeg repa, marisina i...“
Rand nije čuo poslednje reči prateći Toma u sledeću sobu. Ta odaja je bila podjednako velika, čak je delovala praznije. U njoj je bila samo prašina, gusta i nedirnuta, sve dok oni nisu ušli. Čak ni tragovi ptica ili sitnih životinja nisu šarali pod.
Rand je počeo da rasedlava Belu i Oblaka, Tom Aldieb i svog uškopljenika, a Perin svog konja i Mandarba. Svi su radili sem Meta. On je spustio svoje uzde nasred sobe. Bila su još dva dovratka na zidu sobe pored onog kroz koji su ušli.
„Ulica“, reče Met. To su svi mogli da vide i sa mesta na kome su bili. Drugi dovratak bio je samo crni pravougaonik u stražnjem zidu. Met prođe kroz njega polako, a mnogo brže istrča, skidajući žustro staru paučinu iz kose. „Ovde nema ničega“, reče, pogledavši još jednom ka ulici.
„Hoćeš li da se pobrineš za svog konja?“, reče Perin. On je već završio i dizao je sedlo s Mandarba. Začudo, vatrenooki pastuv nije se uopšte bunio, mada je posmatrao Perina. „Niko to neće uraditi umesto tebe.“
Met poslednji put pogleda ka ulici i sa uzdahom pođe ka svom konju.
Dok je Rand spuštao Belino sedlo na pod, primeti da se Met natmureno zamislio. Pogled mu je bio hiljadu milja udaljen i radio je samo po navici.
„Jesi li dobro, Mete?“, reče Rand. Met je podigao sedlo sa svog konja i zastao držeći ga. „Mete? Mete!“
Met se trže i skoro ispusti sedlo. „Šta? Oh. Ja... Samo sam razmišljao.“
„Razmišljao?“, povika Perin dok je stavljao zobnicu umesto Mandarbovog đema. „Ti si spavao.“
Met se namršti. „Mislio sam o... o onome što se desilo tamo. O onim rečima. Ja...“ Svi su se okrenuli da ga pogledaju, ne samo Rand, i on se promeškolji s nelagodom. „Pa, čuli ste Šta je Moiraina rekla. Kao da neki mrtvak govori kroz mene. To mi se ne sviđa.“ Namršti se još više kada se Perin tiho nasmeja.
„Aemonov bojni krik, rekla je, je li tako? Možda si ti Aemon koji se vratio. S obzirom na to da stalno pričaš kako je Emondovo Polje dosadno, i pomislio bih da si tako nešto... kralj i ponovorođeni heroj.“
