„Nemoj da pričaš tako!“ Tom udahnu duboko. Svi su ga pomno gledali. „To su opasne i glupe priče. Mrtvi mogu biti rođeni ponovo, ili obuzeti živo telo, a o tome se ne priča tek tako.“ Udahnuo je ponovo da bi se smirio pre no što je nastavio. „Stara krv, rekla je. Krv, ne mrtvak. Čuo sam da i to može da se desi ponekad. Čuo sam, mada nisam mislio da je to zaista... Radi se o tvom poreklu, dečko. Linija koja ide od tebe do tvog oca, dede, sve do Maneterena od starine, a možda i iza toga. Pa, sada znaš da je tvoja porodica stara. Trebalo bi da pustiš da se završi na tome i da ti bude drago. Većina ljudi zna samo da su imali oca.“
Met je klimnuo glavom potvrdno nakon zabavljačevih reči. „Pretpostavljam da bi trebalo tako i da bude. Samo... Misliš li da to ima neke veze s onim što nam se događa? Troloci i sve to? Mislim... Oh, ne znam Šta mislim.“
„Ja mislim da bi trebalo da zaboraviš na to i razmišljaš kako ćeš da pobegneš bezbedno odavde.“ Tom je izvadio svoju dugovratu lulu odnekud iz svog ogrtača. „I mislim da ću da povučem koji dim.“ Mahnuvši lulom prema njima, otišao je u prednju sobu.
„Svi smo umešani, ne samo jedan od nas“, reče Rand Metu.
Met se strese i kratko nasmeja. „Da. Pa, kada već pričamo o zajedništvu, sada kada smo završili s konjima, zašto ne izađemo da vidimo malo ovaj grad.
Pravi grad, bez gomile da te gura i udara u rebra. Niko nas ne gleda s visine. Imamo još sat-dva do mraka.“
„Da nisi zaboravio na Troloke?“, reče Perin.
Met prekorno odmahnu glavom. „Lan je rekao da neće doći ovamo, sećaš se? Trebalo bi da slušaš ljude.“
„Sećam se“, reče Perin. „I slušam. Ovaj grad... Aridhol? Bio je saveznik Maneterena. Vidiš? Ja slušam.“
„Aridhol mora da je bio najveći grad u vreme Troločkih ratova“, reče Rand, „kada ga se Troloci još uvek boje. Nisu se plašili da dođu u Dve Reke, a Moiraina je rekla da je Maneteren bio, kako ono reče, trn u nozi Mračnoga.“
Perin podiže ruke. „Nemoj da pominješ Pastira noći. Molim te.“
„Šta kažeš?“, nasmeja se Met. „Hajdemo.“
„Trebalo bi da pitamo Moirainu“, reče Perin, a Met na to podiže ruke.
„Da pitamo Moirainu? Misliš li da će nas pustiti van svog vidokruga? A Šta sa Ninaevom? Krv i pepeo, Perine, što da ne pitamo i gazdaricu Luhan, kad smo već kod toga?“
Perin klimnu glavom nevoljno složivši se i Met se okrenuo ka Randu sa kezom na licu. „Šta je s tobom? Pravi grad? S palatama!“, nasmeja se lukavo. „I to bez Belih plaštova da pilje u nas.“
Rand ga pogleda podsmešljivo, ali oklevao je samo na trenutak. One palate bile su kao iz zabavljačevih priča. „U redu.“
Koračajući tiho da ih ne bi čuli u prednjoj sobi, prošli su kroz uličicu, udaljavajući se od prednjeg dela zgrade do suprotne ulice. Hodali su brzo i kada su bili čitavu četvrt udaljeni od bele kamene zgrade, Met iznenada ludo zaigra.
„Slobodan.“ Nasmejao se. „Slobodan!“ Usporio je sve dok nije počeo da se okreće ukrug, gledajući oko sebe i još uvek uz smeh. Popodnevne senke su se izdužile, a sunce koje je tonulo lagano, pozlatilo je porušeni grad. „Da li ste ikada makar i sanjali o ovakvom mestu? Jeste li?“
I Perin se nasmeja, ali Rand sleže ramenima uz osećaj nelagodnosti. Ovo nije uopšte ličilo na grad iz sna, ali ipak... „Ako ćemo da razgledamo“, rekao je, „bolje da požurimo. Ubrzo će mrak.“
Met je izgleda želeo da vidi sve, a ostali su bili poneti njegovim poletom. Peli su se preko prašnjavih fontana, čiji su bazeni bili široki dovoljno da prime sve u Emondovom Polju i lutali po zgradama koje su nasumice odabrali, a birali su uvek najveće. Za neke su znali čemu služe, za neke ne. Palata je očigledno bila palata, ali šta je bila ogromna zgrada koja je spolja izgledala poput jedne okrugle bele kupole velike kao brdo, a unutra kao jedna čudovišna soba? I ograđen prostor, otvoren ka nebu, dovoljno veliki da primi čitavo Emondovo Polje, okružen redovima kamenih klupa? Met je postajao sve nestrpljiviji dok su pronalazili samo prašinu, ili šut, ili bezbojne krpe zavesa koje su se mrvile na dodir. Na jednom mestu pronašli su drvene stolice koje su bile naslagane uza zid; sve su se raspale kada je Perin pokušao da podigne jednu.
Palate, sa svojim ogromnim praznim odajama, od kojih je u neke mogla da stane gostionica
