A onda se hodnik završio sobom popločanih zidova i zaboravio je na sve neobično u vezi s Mordetom. Njegov uzdah bio je odjek uzdaha njegovih prijatelja. I ovde je svetlost dolazila od nekoliko baklji koje su prljale tavanicu svojim dimom i činile da svi imaju više od jedne senke. Ali ta svetlost je padala u hiljadu odsjaja na dragulje i zlato koje je bilo nagomilano na podu. Hrpe novčića i nakita, pehara, tanjira i poslužavnika, pozlaćenih i draguljima optočenih mačeva i bodeža — sve je bilo nemamo nagomilano u hrpe visoke do pojasa.
Met je uz uzvik potrčao i pao na kolena ispred jedne od hrpa. „Džakovi“, reče bez daha, provlačeći prste kroz zlato. „Biće nam potrebni džakovi da odnesemo sve ovo.“
„Ne možemo da odnesemo sve“, reče Rand. Osvrnuo se bespomoćno oko sebe. Sve zlato koje trgovci donesu u Emondovo Polje za godinu dana nije bilo ni hiljaditi deo samo jedne od ovih gomila. „Ne sada. Skoro je mrak.“
Perin je iz hrpe izvukao sekiru, nemamo odbacujući zlatne lančiće koji su se upleli oko nje. Dragulji su sjali duž njene sjajne crne drške, a nežne zlatne gravure pokrivale su dvostruko sečivo. „Sutra, onda“, rekao je, odmeravajući sa osmehom težinu sekire. „Moiraina i Lan će imati razumevanja kada im pokažemo ovo.“
„Niste sami?“, upita Mordet. Pustio ih je da prolete pored njega u sobu s blagom, ali ušao je za njima.
Met, ruku zakopanih u bogatstvo pred njim, odgovori odsutno: „Moiraina i Lan. A tu su još i Ninaeva, Egvena i Tom. On je zabavljač. Idemo u Tar Valon.“ Randu stade dah. A onda ga je Mordetovo ćutanje nagnalo da ga pogleda. Njegovo lice bilo je iskrivljeno od besa. A i straha. Iskezio se. „Tar Valon!“ Zatresao je stisnutim pesnicama prema njima. „Tar Valon! Rekli ste mi da idete u taj... taj... Kaemlin! Lagali ste me!“
„Ako još uvek želiš“, reče Perin Mordetu, „vratićemo se sutra da ti pomognemo.“ Spustio je pažljivo sekiru natrag na hrpu pehara i nakita optočenih draguljima. „Ako želiš.“
„Ne. Odnosno...“ Mordet, teško dišući, odmahnu glavom, kao da ne može da se odluči. „Uzmite Šta hoćete. Sem... Sem...“
Rand je iznenada shvatio Šta mu je sve vreme smetalo u vezi s tim čovekom. Baklje raštrkane u hodniku bacale su prsten senki oko svakoga od njih, kao i baklje u riznici. Samo... Bio je toliko zaprepašćen da je rekao naglas: „Ti nemaš senku.“
Pehar ispade iz Metovih ruku uz tresak.
Mordet klimnu glavom i prvi put njegovi mesnati kapci se podigoše. Njegovo mršavo lice izgledalo je iznenada upalo i gladno. „Tako.“ Ispravio se. „Odlučeno je.“ I odjednom, to više nije bila pričina. Poput balona Mordet se nadimao, menjao. Glava mu je bila pritisnuta uz tavanicu, a ramena dodirivala zidove, ispunivši deo sobe i presekavši put ka izlazu. Krenuo je ka njima upalih obraza i iskeženih zuba, režeći, ispruživši ruke koje su bile dovoljno velike da smrve čovečiju glavu.
Rand odskoči uz povik. Njegova stopala uplela su se u zlatni lanac i pao je na pod, izgubivši dah. Pokušavajući da udahne, a istovremeno da dohvati svoj mač, vukao je ogrtač koji se obmotao oko balčaka. Povici njegovih prijatelja ispuniše sobu, uporedo s treskom zlatnih poslužavnika i pehara koji su leteli preko poda. Iznenada, bolni vrisak probio je Randove uši.
Skoro zaplakavši, uspeo je da udahne napokon u trenutku kada je njegov mač napustio svoje kanije. Ustao je oprezno, pitajući se koje od njegovih prijatelja vrisnuo. Perin ga je gledao razrogačenih očiju. Bio je pognut i držao je podignutu sekira, kao da se spremao da obori drvo. Met je virio iza jedne gomile blaga, držeći bodež koji je zgrabio sa hrpe.
Nešto se pomerilo u najdubljim senkama koje su pravile baklje i svi su poskočili. Bio je to Mordet, koji je čvrsto pripio kolena uz gradi i skupio se u najudaljenijem uglu sobe.
„Prevario nas je“, dahtao je Met. „Bio je to neki trik.“
Mordet zabaci glavu i zarida; prašina je počela da pada s plafona, dok su zidovi podrhtavali. „Svi ste mrtvi!“, povika. „Svi mrtvi!“ Rekavši to, skoči bacajući se preko sobe.
Rand zinu i skoro da je ispustio mač. Dok je Mordet leteo kroz vazduh, tanjio se i tanjio poput pramena dima. Bio je tanak kao prst kada je udario u procep u popločanom zidu i nestao u njemu. Poslednji krik odjekivao je sobom kada je nestao. Utihnu lagano nakon što se Mordet izgubio.
„Svi ste mrtvi!“
„Hajdemo odavde“, reče Perin slabašno, učvrstivši hvat na svojoj sekiri dok je pokušavao da sve osmotri. Nije više obraćao pažnju na zlatne ukrase i drago kamenje koje je bilo razbacano pod njegovim nogama.
„Ali blago“, pobuni se Met. „
„Ne želim ništa njegovo“, reče Perin, još uvek okrećući se čas tamo, čas ovamo. Povika prema zidovima: „To je tvoje blago, čuješ li? Nećemo uzeti ništa!“
Rand je gnevno pogledao Meta. „Želiš li da pođe za nama? Ili ćeš da ga čekaš ovde, puneći džepove dok se ne vrati s još desetoricom sličnih?“
