Met je pokazao ka svem tom zlatu i dragom kamenju. Ali, pre no što je progovorio, Rand ga je zgrabio za jednu raku, a Perin za dragu. Izgurali su ga iz sobe dok se on cimao i vikao o blagu.
Pre no što su načinili deset koraka niz hodnik, ionako nejasno svetio iza njih počelo je da slabi. Baklje u riznici su se gasile. Met ućuta. Ubrzaše korake. Prva baklja do sobe se ugasila, a potom i sledeća. Kad su stigli do krivudavog stepeništa, nije više bilo potrebe da vuku Meta. Svi su trčali dok ih je mrak jurio. Potpuno crnilo stepeništa pokolebalo ih je samo na trenutak pre no što su pojurili uz njega zavikavši iz sve snage. Vikali su, ne bi li preplašili bilo Šta što bi moglo da ih čeka; vikali su da podsete sebe da su još uvek živi.
Izjuriše u hodnik iznad stepeništa, i okliznuvši se, popadaše na prašnjavi mermer, koprcajući se između stubova, a potom se skotrljaše niz stepenice. Završili su kao isprebijana gomila na ulici.
Rand se ispetlja i podiže Tamov mač s pločnika, osvrćući se s nelagodom. Delić sunca virio je iznad krovova. Senke su posezale za njim, nalik tamnim rukama. Preostalo svetio učinilo je da izgledaju još crnje dok su polako punile ulicu. Stresao se. Senke su izgledale kao Mordet koji pokušava da ih dohvati.
„Barem smo se izvukli.“ Met se iskobelja iz gomile i otrese se, drhtavo pokušavajući da se ponaša kao i obično. „I barem sam ja...“
„Jesmo li?“, reče Perin.
Rand je znao da mu se ovoga puta nije priviđalo. Naježio se. Nešto ih je posmatralo iz tame među stubovima. Okrenu se i zagleda u zgrade preko puta. Mogao je da oseti poglede na sebi koji su dopirali i odande. Stegao je čvršće balčak svog mača, iako se pitao od kakve će koristi biti. Izgledalo je da ih posmatraju odasvud. Ostali su se zabrinuto osvrtali; znao je da i oni to osećaju.
„Držaćemo se sredine ulice“, rekao je promuklo. Pogledaše se; bili su preplašeni koliko i on. Progutao je snažno pljuvačku. „Držaćemo se sredine ulice, što dalje od senki, i ići ćemo brzo.“
„Vrlo brzo“, složio se Met grozničavo.
Posmatrači su ih pratili. Ili su ih pratili, ili je bilo mnogo posmatrača, mnogo očiju koje su zurile iz gotovo svake zgrade. Ma koliko pokušavao, Rand nije mogao da vidi da se bilo Šta miče, ali osećao je poglede — požudne, gladne. Nije znao Šta je gore: hiljade očiju, ili samo nekoliko koje ih prate.
Usporavali su kada bi stigli do delova ulica gde je sunčeva svetlost još uvek dopirala do njih, slabo, gledajući zabrinuto u tamu koja kao da je uvek vrebala ispred njih. Niko nije želeo da uđe u senke; nisu bili sigurni da nešto ne čeka u tami. Želja posmatrača mogla je da se oseti kad god bi se senke ispružile preko ulice i preprečile im put. Protrčavali su kroz ta tamna mesta uz viku. Randu se činilo da može da čuje suv šuštav smeh.
Konačno, dok se sumrak spuštao, ugledaše belu kamenu zgradu koju kao da danima nisu videli. Pogledi posmatrača iznenada nestaše. Nestali su u treptaju oka između dva koraka. Bez reči, Rand je potrčao polako, dok su ga njegovi prijatelji sledili, a onda poče divlju trku koja se završila tek kada su proleteli kroz dovratak i srušili se zadihani.
Slaba vatra gorela je na sredini popločanog poda. Dim koji se gubio kroz rupu u tavanici nekako je podsećao Randa na Mordeta. Svi su bili tu sem Lana, okupljeni oko vatre i reagovali su različito. Egvena, koja je grejala ruke na vatri, trgla se iznenađeno kada su njih trojica uleteli u sobu. Uhvatila se za grlo, a kada je videla koje, uzdah olakšanja poremeti prekoran pogled koji je pokušala da im uputi. Tom je jednostavno promrmljao nešto uz svoju lulu, ali Rand je uhvatio nešto kao
„Vi praznoglave zamlate!“, pukla je Mudrost. Sva se nakostrešila od od glave do pete. Oči su joj sijale, a svetle crvene tačke gorele su joj na obrazima. „Zašto ste, pod Svetlom, tako pobegli? Jeste li dobro? Zar nemate nimalo pameti? Lan vas traži tamo napolju i imaćete više sreće no što zaslužujete ako ne utera pesnicama malo pameti u vas kada se bude vratio.“
Na licu Aes Sedai nije se mogla videti uznemirenost, ali njene prebledele šake pustiše haljinu kada ih je videla. Šta god da joj je Ninaeva dala, mora da joj je pomoglo, budući da je bila na nogama. „Nije trebalo da uradite to“, rekla je glasom koji je bio jasan i dostojanstven poput planinskog jezera. „Razgovaraćemo kasnije o tome. Nešto se desilo, inače ne biste tako dojurili. Pričajte mi.“
„Rekla si da je bezbedno“, požali se Met, ustajući. „Rekla si da je Aridhol bio saveznik Maneterena i da Troloci neće ući u grad i...“
Moiraina iskorači tako iznenadno da je Met ućutao, ali zaboravi da zatvori usta, a Rand i Perin zastadoše dok su ustajali, upola podignuti ili još uvek na kolenima. „Troloci? Da li ste videli Troloke unutar zidina?“
Rand je progutao pljuvačku. „Ne Troloke“, rekao je, i sva trojica počeše da pričaju uglas uzbuđeno.
