Priča je predugačka da bi se ispričala i previše sam umorna. A i znaju se samo odlomci, čak i u Tar Valonu. Kako je Torinov sin, Kaar, došao da ponovo pridobije Aridhol za Drugi zavet, a Balven je sedeo na svom prestolu, kao osušena ljuštura sa svetlom ludila u očima, i smejao se dok se Mordet smešio pored njega i naredio da se Kaar i izaslanici pogube kao Prijatelji Mraka. Kako je princ Kaar postao Kaar Jednošaki. Kako je pobegao iz tamnica Aridhola i utekao u Krajine, praćen Mordetovim neprirodnim ubicama. Kako je tamo sreo Reu, koja nije znala koje on, i oženio se njome, i tako postavio nit u Šari koja je dovela do toga da umre od njene ruke, a da se ona ubije pred njegovom grobnicom, i do pada Alet-Loriela. Kako su vojske Maneterena došle da osvete Kaara i pronašle kapije Aridhola srušene, bez ikoga živog unutar zidina, ali i sa nečim gorim od smrti. Aridhol je sam sebi bio neprijatelj. Sumnja i mržnja izrodile su nešto što se hranilo onim što ga je stvorilo, zatvoreno u steni na kojoj je grad stajao.
Mašadar čeka još uvek, gladan. Ljudi nisu više pominjali Aridhol, zvali su ga Šadar Logot, mesto gde senke čekaju, ili jednostavnije: Senka Koja Čeka.
Jedino Mordeta Mašadar nije proždrao, ali ga je zarobio, tako da je i on čekao unutar ovih zidova tokom dugih vekova. I drugi su ga videli. Na neke je uticao darovima koji krive um i izopače duh. Opačina koja podriva kopni sve i podriva, dok ne zavlada... ili ubije. Ako ikada ubedi nekoga da ga otprati do zidina, do granica Mašadarove moći, moći će da proždere dušu te osobe. Mordet će otići u telu onoga kome je učinio mnogo gore od umorstva, da ponovo čini svoja zlodela po svetu.“
„Blago“, promumlao je Perin kada je stala. „Hteo je da mu pomognemo da odnese blago do konja.“ Lice mu je bilo iscrpljeno. „Kladim se da se nalazi negde van grada.“ Rand se stresao.
„Ali bezbedni smo sada, zar ne?“, upita Met. „Nije nam dao ništa i nije nas dodirnuo. Bezbedni smo, zar ne, sa štitovima koje si postavila?“
„Bezbedni smo“, složila se Moiraina. „Ne može da prođe kroz štitove, ni on ni bilo koji drugi stanar ovog mesta. A moraju da se kriju od sunca, tako da možemo da odemo bezbedno kada svane. Pokušajte sada da spavate. Štitovi će nas čuvati dok se Lan ne vrati.“
„Nema ga strašno dugo.“ Ninaeva je pogledala zabrinuto u noć. Pao je mrkli mrak, cm kao katran.
„Lan će biti dobro“, reče Moiraina sigurnim glasom, šireći svoju ćebad pored vatre dok je govorila. „On je zavetovan da se bori protiv Mračnoga još u kolevci, mačem koji je bio položen u njegove nejake ruke. Sem toga, znaću i čas i način njegove smrti, baš kao što bi i on znao moj. Odmori se, Ninaeva. Sve će biti u redu.“ Ali dok se umotavala u svoju ćebad zastala je gledajući na ulicu, kao da bi i ona htela da zna zašto se Zaštitnik zadržao.
Randove rake i noge bile su teške kao olovo, a oči su mu se sklapale same od sebe, ali opet san nije došao brzo. A kada je stigao, Rand je sanjao mrmljajući i otkrivajući se. Probudio se iznenada i morao je da pogleda oko sebe na trenutak pre no što se setio gde je.
Mesec je bio na nebu — poslednji tanki srp pre mladog meseca. Noć je gutala njegovo nejasno svetio. Svi ostali su spavali, ali ne svi čvrsto. Egvena i njegova dva prijatelja vrteli su se i mrmljali nejasno. Tomovo hrkanje, barem jednom tiho, bilo je isprekidano poluizgovorenim rečima. Lanu još uvek nije bilo ni traga.
Odjednom, osetio je kao da štitovi ne pružaju nikakvu sigurnost. Svašta bi moglo biti tamo u mraku. Ubeđujući se da se ponaša glupavo, stavio je drvo na poslednje ugarke vatre. Plamen je bio isuviše slab da bi pružao više toplote, ali davao je više svetla.
Nije imao predstavu Šta ga je probudilo iz neprijatnog sna. Bio je ponovo mali. Nosio je Tamov mač i kolevku vezanu za leđa i trčao kroz puste ulice dok ga je Mordet gonio i vikao kako samo želi njegovu šaku. A bio je tu i stari čovek koji ih je posmatrao i sve vreme kikotao se ludački.
Navukao je svoju ćebad i legao ponovo, gledajući tavanicu. Želeo je da može da zaspi, pa makar opet sanjao onakve snove, ali jednostavno nije mogao da sklopi oči.
Iznenada, Zaštitnik je tiho uleteo iz tame u sobu. Moiraina se probudila i sela kao da je čula zvono. Lan otvori šaku; tri mala predmeta pala su na pločice ispred nje, uz zveket gvožđa. Bile su to tri krvavocrvene značke u obliku lobanja sa rogovima.
„Troloci su unutar zidina“, reče Lan. „Biće ovde za nešto više od sata. Da’vol su najgori.“ Počeo je da budi ostale.
Moiraina je počela da slaže svoju ćebad. „Koliko ih je? Da li znaju gde smo?“ Zvučala je kao da nema nikakve potrebe za žurbom.
„Mislim da ne“, odgovorio je Lan. „Ima ih mnogo više od stotine. Dovoljno su prestravljeni da će preklati sve što se mrda, uključujući i jedan drugoga. Poluljudi moraju da ih teraju — četvorica na samo jednu pesnicu — a čak i Mirdraali kao da žele samo da prođu kroz grad i izađu što pre. Ne trude se mnogo oko traganja, a toliko su smotani da bih rekao kako nema razloga za brigu da ne idu skoro pravo ka nama.“ Oklevao je.
