Moiraina se nasmeja gorko i kratko. „Mašadar je ogroman, devojko, ogroman kao sam Šadar Logot. Čitava Bela kula ne bi mogla da ga ubije. Ako bih ga oštetila dovoljno da vi prođete, toliko Jedne moći privuklo bi Poluljude kao truba. A Mašadar bi nagrnuo da zaleči svaku štetu koju bih mu nanela, i možda bi nas i upleo u svoje mreže.“
Rand i Egvena se pogledaše, a on onda ponovi njeno pitanje. Moiraina je uzdahnula pre no što je odgovorila.
„Ne sviđa mi se, ali što se mora, mora se. Ova stvar neće biti svuda iznad tla. Druge ulice biće prazne. Vidite onu zvezdu?“ Okrenula se u sedlu da pokaže crvenu zvezdu koja je bila nisko na istočnom obzorju. „Idite prema toj zvezdi i stići ćete do reke. Šta god da se desi, nastavite prema reci. Idite najbrže što možete, ali nikako nemojte praviti buku. Zapamtite da su Troloci još uvek tu. I četiri Polutana.“
„Ali kako ćemo vas pronaći ponovo?“ upita Egvena protiveći se.
„Ja ću pronaći vas“, reče Moiraina. „Budite sigurni — pronaći ću vas. Polazite sada. Ova stvar potpuno je bezumna, ali može da oseti hranu.“ I zaista, srebrnosive vrengije odvojile su se od većeg oblaka magle. Plutale su podrhtavajući, poput pipaka Storukog na dnu bare u Vodenoj šumi.
Kada je Rand digao pogled od širokog debla nejasne magle, Zaštitnik i Aes Sedai su nestali. Ovlaži usne i vide da ga njegovi saputnici gledaju. Bili su uznemireni koliko i on. I, što je bilo još gore, svi kao da su čekali ko će prvi da krene. Noć i ruševine bile su svuda oko njih. Seni su bile tamo negde, kao i Troloci. Možda iza sledećeg ugla. Pipci magle lebdeli su i prilazili sve bliže, već na pola puta do njih i nisu više podrhtavali. Odabrali su svoj plen. Odjednom, Moiraina mu je veoma nedostajala.
Svi su se još uvek gledali, pitajući se kuda da krenu. Okrenuo je Oblaka i zelenko je pošao sporim kasom, cimajući uzde da krene brže. Svi su pošli za njim, kao da ga je to što je pošao prvi učinilo vođom.
Budući da je Moiraina otišla, nije bilo nikoga da ih štiti ako se Mordet pojavi. I Troloci. I... Rand se natera da prestane da razmišlja o tim stvarima. Pratiće crvenu zvezdu. O tome je mogao da misli.
Tri puta su morali da se vraćaju iz ulica koje su preprečila brda kamena i cigle. Konji nikada ne bi mogli da pređu preko tih prepreka. Rand je mogao da čuje kako ostali dišu kratko i oštro, na ivici panike. Stisnuo je zube da bi prekinuo sopstveno teško disanje.
Zašli su za sledeći ugao. Zid magle kupao je popucalu kaldrmu u svetlosti sjajnoj kao pun mesec. Magleni potoci visoki poput njihovih konja pošli su im u susret. Niko nije čekao. Okrenuvši konje, zagalopirali su dalje stisnuti jedni uz druge, ne obraćajući pažnju na topot kopita.
Na manje od deset hvatova dva Troloka iskoračiše na ulicu ispred njih.
Za trenutak, ljudi i Troloci samo su zurili jedni u druge. Nije se znalo koje bio više iznenađen. Još jedan par Troloka se pojavio, pa još jedan, pa još jedan, sudarajući se sa onima ispred, stapajući se u zaprepašćenu gomilu kada bi ugledali ljude. Ali bili su sleđeni samo na trenutak. Grleni urlici počeli su da odjekuju oko zgrada i Troloci su jurnuli. Ljudi se rastrčaše kao prepelice.
Randov zelenko je u tri koraka bio u punom galopu. „Ovamo!“, povika, ali začu to isto iz pet grla. Brz pogled preko ramena pokaza mu da su se njegovi saputnici rasturili svaki u svom pravcu, a Troloci su ih sve gonili.
Tri Troloka trčala su za njime, vitlajući arkanima u vazduhu. Naježio se kada je shvatio da jure podjednako brzo kao Oblak. Pognuo se nisko uz Oblakov vrat i poterao zelenka, dok su ga glasni krici jurili.
Ulica se suzila ispred njega; urušene zgrade pijano se su krivile. Prazni prozori ispunili su se srebrnkastim sjajem. Gusta magla curila je napolje. Mašadar.
Rand se brzo osvrnu. Troloci su još uvek trčali manje od pedeset koraka iza njega; svetlost koja je dolazila od magle bila je dovoljna da ih vidi jasno. Sen je sada jahala iza njih i činilo se kao da više beže od Polučoveka no što jure Randa. Ispred Randa pola tuceta sivih pipaka podrhtavalo je iz prozora. Tuce. Ispunili su vazduh. Oblak je zabacio glavu i zanjištao, ali Rand ga je mamuznuo okrutno i konj je divlje pojurio napred.
Pipci su se ukočili dok je Rand galopirao između njih, ali on se pognuo nisko duž Oblakovog vrata, ne želeći da ih gleda. Put ispred njega bio je čist.
