Koplje je sevnulo tik ispred njegovih očiju i pljusnulo mu je vodu u lice. I druga koplja probadala su reku svuda oko njega. Grleni glasovi počeli su da se svađaju na obali i kiša troločkih kopalja je prestala. Ipak, nije je više dozivao.
Struja ga je nosila niz reku, ali duboki povici i režanje pratilo ga je obalom, ne zaostajući za njim. Otkopčao je svoj ogrtač i pustio reku da ga odnese. Malo manje težine da ga vuče nadole. Počeo je da pliva tvrdoglavo prema suprotnoj obali. Tamo nije bilo Troloka. Bar se nadao.
Plivao je kao što su plivali kod kuće, u barama Vodene šume, praveći zamahe obema rukama, veslajući obema nogama i držeći glavu iznad vode. Tačnije, pokušavao je da drži glavu iznad vode. To nije bilo lako. Čak i bez ogrtača, kaput i čizme kao da su bili teški koliko i on sam. A sekira o pojasu ga je vukla, preteći da ga prevrne ukoliko ga ne povuče na dno. Pomislio je, više no jednom, da i nju pusti u reku. Bilo bi to lako, lakše no da izuva čizme. Ali svaki put kada bi pomislio na to, setio bi se kako bi to bilo kada bi se iskoprcao na suprotnu obalu i otkrio da ga Troloci čekaju. Sekira mu ne bi koristila mnogo protiv pola tuceta Troloka — ili, možda, čak ni protiv jednog — ali bolje to nego prazne šake.
Posle nekog vremena nije bio siguran da će moći da zamahne sekirom ako Troloci budu tamo. Ruke i noge postale su mu teške kao olovo; predstavljalo je napor da ih pokreće, a njegovo lice nije se više dizalo visoko iznad reke sa svakim zamahom. Iskašljavao je vodu koja mu je ulazila u nos.
Gutajući vazduh ustao je, pljuskajući okolo dok ga noge nisu gotovo izdale. Izvukao je nespretno sekiru iz petlje i zateturao se ka obali, tresući se na vetru. Nije video nijednog Troloka ni Egvenu. Samo nekoliko stabala raštrkanih duž rečne obale i traku mesečine na vodi.
Kada je došao do vrha, dozivao ih je bez prekida. Odgovorili su mu nejasni povici sa suprotne strane. Čak i na toj udaljenosti mogao je da prepozna grube troločke glasove. Ali njegovi prijatelji nisu odgovarali.
Vetar je počeo da duva, njegovo ječanje ugušilo je povike Troloka, a on se stresao. Nije bilo dovoljno hladno da se zamrzne voda koja mu se cedila iz odeće, ali izgledalo je kao da jeste. Vetar je sekao do kosti ledenim sečivom. Skupio se, ali to je bio samo pokret koji nije zaustavio drhtanje. Sam, popeo se umorno uz obalu da pronađe zaklon od vetra.
Rand je potapšao Oblaka po vratu, smirujući zelenka šapatom. Konj je zabacio glavu i počeo da poigrava. Troloci su ostali za njima — ili se tako činilo — ali Oblak ih je osećao u nozdrvama. Met je jahao sa zapetim lukom, pazeći da ih nešto ne iznenadi u noći, dok su Rand i Tom gledali kroz grane, tražeći crvenu zvezdu koja im je bila vodilja. Bilo je prilično lako da gledaju u nju, čak i iza tog granja iznad njih, sve dok su jahali pravo ka njoj. Ali onda se još Troloka pojavilo ispred i morali su da odgalopiraju na stranu, dok su oba čopora zavijala za njima. Troloci su mogli da jure za konjem, ali samo stotinak koraka, ili manje, tako da su konačno ostavili i hajku i zavijanja iza sebe. Ali sa svim tim okretanjima i izbegavanjima, izgubili su zvezdu vodilju.
„Još uvek tvrdim da je tamo“, reče Met, pokazujući udesno. „Na kraju smo išli prema severu, a to znači da je istok ovamo.“
„Eno je“, reče Tom odjednom. Pokazivao je kroz isprepletane grane levo od njih, pravo ka crvenoj zvezdi. Met je zamumlao nešto sebi u bradu.
Krajičkom oka Rand je primetio Troloka koji je nečujno iskočio iza drveta i zamahnuo svojim arkanom. Rand mamuznu konja i zelenko skoči napred u trenutku kada su još dvojica skočila iz senki, sledeći prvog. Omča je očešala Randov vrat i izazvala mu žmarce niz kičmu.
Strela je pogodila jedno od zverskih lica u oko, a onda je Met dojurio do njega, dok su njihovi konji tutnjali između drveća. Shvatio je da su jurili prema reci, ali nije bio siguran da će im to mnogo značiti. Troloci su bili za njima, skoro dovoljno blizu da podignu ruku i zgrabe repove njihovih konja. Još pola koraka i arkani bi ih skinuli iz sedla.
Pripio se uz zelenkov vrat kako bi se udaljio od omči. Metovo lice bilo je skoro zakopano u grivu. Ali Rand se pitao gde je Tom. Da li je zabavljač odlučio da mu je bolje da nastavi sam, budući da su sva tri Troloka pošla za momcima?
