Gunđao je u sebi dok se udaljavao od reke. Vođe u pričama nikada nisu morale da trpe takve stvari.
Egvena je zaista bila uporna da se smenjuju u sedlu i kada god bi on pokušao da to izbegne, terala bi ga da uzjaše. Biti kovač nije podrazumevalo vitku građu, a Bela nije bila jak konj. Svaki put kada bi stavio nogu u uzengiju čupava kobila bi ga pogledala, bio je siguran, s prekorom. Bile su to sitnice, možda, ali one su ga nervirale. Uskoro se trzao svaki put kada bi Egvena rekla: „Na tebe je red, Perine.“
Vođe u pričama retko kada bi se trgle, a nikada ih niko nije prisiljavao ni na Šta. Ali, kada je malo bolje razmislio, oni nikada nisu ni morali da se sukobljavaju sa Egvenom.
Imali su vrlo malo zaliha hleba i sira, a ono što su imali, nestalo je do kraja prvoga dana. Perin je postavljao zamke duž zečjih tragova — izgledali su staro, ali vredelo je probati — dok bi Egvena počela da loži vatru. Kada je završio, odlučio je da se oproba s praćkom pre no što svetlost zgasne. Nije bilo ni znaka života, ali... Neočekivano, naleteo je gotovo odmah na jednog žgoljavog zeca. Bio je toliko iznenađen kada je zec iskočio iz žbuna odmah pored njegovih nogu, da mu je gotovo pobegao, ali pogodio ga je na četrdeset koraka, baš pre no što je zamakao za drvo.
Kada se vratio u logor sa zecom, Egvena je nalomila grane za vatru, ali klečala je pored gomile sklopljenih očiju. „Šta to radiš? Ne možeš da poželiš vatru.“ Egvena je poskočila na njegove reči. Okrenula se i pogledala ga, držeći se za vrat. „Ti... Uplašio si me.“
„Imao sam sreće“, reče, podigavši zeca. „Daj tvoj kremen i ocilo. Barem ćemo večeras jesti dobro.“
„Nemam kremen“, rekla je polako. „Bio je u mom džepu i izgubila sam ga“a reci.“
„Onda kako...“
„Bilo je tako lako tamo na obali, Perine. Baš kao što mi je Moiraina Sedai pokazala. Samo sam krenula ka I...“ Pokazala je rukom kao da hvata nešto, a onda joj je ruka mlitavo pala uz uzdah. „Ne mogu da je pronađem sada.“
Perin s nelagodnošću obliznu usne. „Moć?“ Klimnula je glavom i on se zablenu u nju. „Da li si poludela? Mislim... Jedna moć! Ne možeš tek tako da se igraš sa time.“
„Bilo je tako lako, Perine. Mogu to da uradim. Mogu da usmeravam Moć.“ Udahnuo je duboko. „Napraviću ognjilo, Egvena. Obećaj mi da nećeš pokušati tu... tu...
„Neću to da obećam.“ Uzdahnuo je kada je video kako joj se vilica stegla. „Da li bi ti bacio tu tvoju sekiru, Perine Ajbara? Da li bi se šetao s jednom rukom vezanom za leđima? Neću!“
„Napraviću ognjilo“, rekao je umorno. „Ne pokušavaj, barem, večeras ponovo? Molim te!“
Pristala je nevoljno i, čak i dok se zec pekao na ražnju, imao je osećaj da je ona mislila da bi napravila bolje. A nije htela ni da odustane, i to svake noći, iako je najbolje što je mogla da uradi bilo da napravi oblačić dima koji bi nestao gotovo odmah. Njen pogled ga je molio da se usudi da kaže nešto, ali on je mudro ćutao.
Posle tog vrućeg obroka, živeli su na presnom divljem korenju i nekoliko mladih izdanaka. S obzirom na to da još uvek nije bilo ni traga proleću, ni jednog ni drugog nije bilo u izobilju, a nije bilo ni ukusno. Nisu se žalili, ali nijedan obrok ne bi prošao a da neko od njih ne uzdahne tužno. Oboje su znali da čeznu za ukusom sira ili čak i mirisom hleba. Kada su pronašli pečurke — u najboljem slučaju kraljičine krune — u jednom senovitom delu šume, činilo im se da je to velika poslastica. Halapljivo su ih pojeli smejući se i pričajući priče o Emondovom Polju. Priče koje su počinjale sa: „Da li se sećaš kada...“, ali pečurke nisu trajale dugo, kao ni smeh. Bilo je malo veselja u gladi.
Nosili su praćku kud god su išli, spremni da gađaju čim bi videli zeca ili vevericu, ali bacali bi kamen samo u besu. Zamke koje su tako pažljivo postavljali svake večeri bile bi prazne u zoru, a nisu se usuđivali da ostanu čitav dan na jednom mestu da bi čekali na ulov u zamkama. Nisu znali koliko je Kaemlin daleko, i nisu mogli da se osećaju bezbedno sve dok ne stignu tamo, pa ni tada. Perin se zapita da li će mu se stomak skupiti toliko da pregrize rupu u njemu.
Brzo su napredovali, koliko je on mogao da proceni, ali kako su se udaljavali od Arinela, a nisu nailazili na selo ili makar farmu gde bi mogli da pitaju za pravac, sumnje u sopstveni plan počele su da rastu. Egvena je i dalje izgledala uvereno kao i kada su krenuli, ali bio je siguran da će pre ili posle reći da je bilo bolje da rizikuju susret s Trolocima nego da lutaju ostatak života. Nikada to nije rekla, ali on je to i dalje očekivao.
Posle dva dana hoda od reke zemlja se pretvorila u gusto pošumljena brda, sa zimom kao i svuda. Dan nakon toga brda su se ponovo pretvorila u ravnicu. Gustu šumu prekidale su livade, često i milju ili više široke. Sneg je još uvek ležao u skrivenim udolinama, vazduh je bio oštar izjutra, a vetar uvek hladan. Nigde nisu videli put, uzorano polje, zadimljeni odžak u daljini, niti bilo Šta drugo od ljudskih naseobina — barem ne onih koje nisu napuštene.
