Zenica sveta полностью

„Takođe može biti na sigurnom s momkom preko reke. Ili na putu ka Belom Mostu s drugom dvojicom. U svakom slučaju, ovde nema više Troloka koji bi joj pretili, a ona je jaka, pametna i sasvim sposobna da sama pronađe put do Belog Mosta, ako treba. Da li bi radije ostala zbog mogućnosti da je njoj možda potrebna pomoć, ili želiš da pokušaš da pomogneš onima za koje znamo da im je pomoć sigurno potrebna? Da li želiš da počnem da tragam za njom i pustim momke — i Mirdraale koji ih sigurno progone — da odu? Ma koliko se nadala da je Egvena na sigurnom, Ninaeva, ja se borim protiv Mračnoga i za sada to određuje moj put.“

Moiraina je bila smirena sve vreme dok je izlagala užasne mogućnosti; Ninaeva je poželela da vrisne na nju. Boreći se protiv suza, okrenula je lice dalje od Aes Sedai, kako ona ne bi mogla da ih vidi. Svetlosti, Mudrost treba da se stara za sve svoje ljude. Zašto ja moram da učinim ovaj izbor?

„Evo Lana“, reče Moiraina dok je ustajala i nameštala svoj plašt oko ramena.

Kada je Zaštitnik izveo njenog konja iz šumarka, za Ninaevu je to bilo samo malo razočaranje. Ali opet, usne su joj se stanjile kada joj je pružio uzde. Vratilo bi joj se malo hrabrosti da je videla makar i trag likovanja na njegovom licu umesto te neizdržive kamene smirenosti. Razrogačio je oči kada je video njeno lice, a ona mu okrenu leđa da obriše suze sa obraza. Kako se usuđuje da se ruga mojim suzama!

„Ideš li, Mudrosti?“, upita Moiraina hladno.

Poslednji put pogledala je ka šumi, pitajući se da li je Egvena tamo negde, pre no što je s tugom uzjahala. Lan i Moiraina bili su već u svojim sedlima, terajući konje prema jugu. Sledila ih je ukočenih leđa, nije htela da dozvoli sebi da se osvrne; umesto toga gledala je u Moirainu. Aes Sedai je bila tako uverena u svoju moć i namere, mislila je Ninaeva, ali ako ne budu pronašli Egvenu i momke, sve njih žive i zdrave, ni sva njena moć neće je sačuvati. Ni sva njena Moć. Mogu da je koristim, ženo! Sama si tako rekla. Mogu da je koristim protiv tebe!

U malom lugu, ispod gomile kedrovih grana grubo isečenih u mraku, Perin je spavao dugo nakon što je sunce izašlo. Kedrove iglice koje su ga bockale kroz još uvek mokru odeću bile su te koje su konačno probile njegovu iscrpljenost. Iz dubokog sna o Emondovom Polju, o radu u kovačnici gazda Luhana, otvorio je oči i zapiljio se, ne shvatajući, u mirisne grane prepletene iznad njegovog lica kroz koje je prodiralo sunce.

Dobar deo grana je pao kada je iznenađeno ustao, ali neke su mu pale preko ramena, pa čak i na glavu, tako da je i sam ličio na drvo. Emondovo Polje je bledelo dok su sećanja navirala, tako živa da mu se za trenutak činilo kako je san prethodne noći bio mnogo stvarniji od svega što ga je sada okruživalo.

Dišući teško, iskopao je panično svoju sekiru iz gomile. Zgrabio ju je obema rukama i osvrnuo se oprezno, zadržavajući dah. Ništa se nije micalo. Jutro je bilo hladno i mirno. Ako je bilo Troloka na istočnoj obali Arinela, nisu se kretali, bar ne blizu njega. Udahnuvši duboko da bi se smirio, spustio je sekiru na kolena i sačekao trenutak da mu srce prestane da uznemireno lupa.

Mali gaj četinara koji ga je okruživao bio je prvo sklonište koje je pronašao sinoć. Bio je toliko redak da bi ga vrlo malo zaklanjao ako bi potpuno ustao. Sklanjajući grane s glave i ramena, gumu ostatak svog bodljikavog ćebeta, a onda otpuza na rukama i nogama do ivice luga. Tu je ležao, posmatrajući obalu reke i češući se tamo gde su ga iglice ogrebale.

Oštar sinoćnji vetar stišao se u tihi povetarac koji jedva da je mreškao vodu. Reka je tekla, mirna i prazna. I široka. Svakako isuviše široka i duboka da je Seni pređu. Suprotna obala izgledala je kao zid od drveća dokle je dosezao pogled uz reku i niz nju. Koliko je on mogao da vidi, tamo se svakako ništa nije micalo.

Nije bio siguran Šta da misli o svemu. Mogao je sasvim lako da se snađe bez Seni i Troloka, čak i na suprotnoj obali reke, ali čitav spisak briga nestao bi kada bi se pojavila Aes Sedai, ili Zaštitnik, ili, još bolje, neko od njegovih prijatelja. Da su želje krila, ovce bi letele. To je gazdarica Luhan uvek govorila.

Nije video ni traga od svog konja otkako se sjurio preko litice — nadao se da je preplivao reku bezbedno — ali ionako je više navikao na hodanje no na jahanje, a čizme su mu bile dobre i sa debelim đonovima. Nije imao ništa za jelo, ali praćka mu je još uvek bila obmotana oko pojasa. To, ili neka od uzica za zamke u džepu trebalo bi da mu začas osigura zeca. Sve što je imao za potpalu vatre otišlo je s njegovim bisagama, ali, uz malo truda, moći će da napravi potpalu i ognjilo.