Bela je prestala da njišti i da se propinje. Umesto toga, stajala je drhteći i premeštajući se, pokušavajući da drži sve vukove na vidiku. Kopala je kopitima povremeno da bi pokazala vukovima šta može, nameravajući da skupo proda svoju kožu. Vukovi izgleda nisu obraćali pažnju na nju, niti na bilo koga drugog. Čekali su smireno dok su im jezici visili iz čeljusti.
„Tako“, reče Elijas. „To je bolje.“
„Da li su pitomi?“, upitala je Egvena slabašno, puna nade. „Oni su... ljubimci?“
Elijas prezrivo dunu. „Vukovi ne mogu da se pripitome, devojko, ni približno koliko ljudi. Oni su moji prijatelji. Pravimo društvo jedni drugima, lovimo zajedno, razgovaramo — na neki način. Kao bilo koji drugi prijatelji. Je li tako, Šarena?“ Vuk sa krznom koje je imalo tuce nijansi sive, svetlih i tamnih, okrenuo je glavu da ga pogleda.
„Pričaš sa njima?“, začudi se Perin.
„Nije to baš pričanje“, odgovori Elijas polako. „Reči nisu bitne, nisu baš ni precizne. Njeno ime nije Šarena. U pitanju je nešto što označava način na koji se senke igraju na šumskom jezeru u zimsku zoru, dok povetarac mreška površinu, i ujed leda kada voda dotakne jezik, nagoveštaj snega u vazduhu pred sumrak. Ali ni to nije to. To se ne može iskazati rečima. To je više osećaj. Tako vukovi pričaju. Ostali su Opečeni, Skakač i Vetar.“ Opečeni je imao stari ožiljak na ramenu koji je objašnjavao njegovo ime, ali na druga dva vuka nije bilo ničeg što bi moglo da pruži bilo kakve naznake šta njihova imena znače.
Uprkos Elijasovoj grubosti, Perin je mislio da je njemu drago zbog toga što razgovara sa drugim ljudskim bićem. Izgledao je, barem, željan da to čini. Perin je pogledao krajičkom oka vučje zube koji su se presijavali na vatri i pomislio da bi bilo pametno da nastavi da priča. „Kako... Kako si naučio da pričaš sa vukovima, Elijase?“
„Oni su otkrili“, odgovorio je Elijas, „ne ja. Ne u početku. Koliko sam shvatio, to je uvek tako. Vukovi pronađu tebe, a ne ti njih. Neki ljudi su mislili da me je Mračni dotakao, budući da su vukovi počeli da se pojavljuju svuda kuda bih pošao. I ja sam ponekad tako mislio. Većina pristojnog sveta počela je da me izbegava, a oni koji su me tražili nisu bili oni koje bih ja voleo da poznajem. A onda sam primetio da ponekad izgleda da vukovi znaju Šta mislim, da odgovaraju na ono što je u mojoj glavi. To je bio pravi početak. Bili su radoznali u vezi sa mnom. Vukovi obično mogu da osete ljude, ali ne ovako. Bilo im je drago što su me pronašli. Kažu da je prošlo mnogo vremena otkako su lovili s ljudima, a kada kažu mnogo vremena, dobijem osećaj kao da hladan vetar zavija još od Prvog dana.“
„Nikada nisam čula da ljudi love s vukovima“, reče Egvena. Nije govorila sasvim smireno, ali činjenica da su vukovi samo ležali tu kao da ju je ohrabrila.
Ako ju je Elijas čuo, nije to pokazao. „Vukovi pamte stvari drugačije od ljudi“, rekao je. Izgledalo je da su se njegove neobične oči zagledale, kao da je i sam plovio po reci uspomena. „Svaki vuk pamti istoriju svih vukova, ili barem njen oblik. Kao što rekoh, reči nisu dovoljno precizne. Pamte da su obarali plen rame uz rame s ljudima, ali bilo je to tako davno da je više senka senke nego sećanje.“
„To je vrlo zanimljivo“, rekla je Egvena, a Elijas ju je oštro pogledao. „Ne, zaista to mislim. Jeste.“ Ovlažila je usne. „Da li biste... ah... mogli da nas naučite da pričamo sa njima?“
Elijas odseče ponovo. „To ne može da se nauči. Neki mogu, neki ne mogu. Kažu da on može.“ Pokazao je na Perina.
Perin je pogledao Elijasov prst kao da je bio nož.
„Rekoste da idete za Kaemlin“, reče Elijas, „ali niste još uvek objasnili Šta tražite ovde, danima udaljeni od svega.“ Zbacio je krzneni ogrtač i legao na bok, oslonjen na lakat, posmatrajući ih u iščekivanju.
Perin pogleda ka Egveni. Još kada su krenuli smislili su priču za priliku kada budu naišli na ljude da bi objasnili kuda idu, a da ne upadnu u nevolje. I da pri lom ne otkriju odakle su zaista, i kuda zaista idu. Ko zna koja neoprezna reč može doći do Seni. Svakog dana su je doterivali, sklapajući je zajedno i bruseći. Odlučili su da Egvena treba da je ispriča. Pričala je bolje od njega, a i tvrdila je da je uvek mogla da vidi kada on laže po izrazu njegovog lica.
Egvena ju je odmah započela i to vešto. Bili su sa severa, iz Saldeje, sa farmi izvan malog sela. Niko od njih nije bio više od dvadeset milja dalje od kuće do sada, pre ovoga. Ali čuli su pripovesti zabavljača i trgovačke priče i poželeli su da vide malo sveta, Kaemlin i Ilijan. Olujno more, pa možda čak i bajkovita ostrva Morskog naroda.
Perin je zadovoljno slušao. Čak i Tom Merilin ne bi mogao da sklopi bolju priču od onih trunčica koje su znali o svetu van Dve Reke, ili neku koja bi više odgovarala svojoj nameni.
„Iz Saldeje, a?“, reče Elijas kada je završila.
Perin klimnu glavom. „Jeste. Hteli smo da vidimo prvo Maradon. Hteo bih svakako da vidim kralja, ali naši očevi bi nas tražili najpre u prestonici.“
