Zenica sveta полностью

Provuče držalje sekire kroz gajku na pojasu i povika: „Egvena! U redu je! Jeste zec!“ Ispruživši ruku prema čoveku, dodao je normalnim tonom: „Zovem se Perin. Perin Ajbara.“

Čovek je pogledao njegovu ruku pre no što ju je nespretno stisnuo, kao da nije navikao na rukovanje. „Ja sam Elijas“, rekao je, podigavši pogled. „Elijas Mačera.“ Perin udahnu iznenađeno i skoro pusti Elijasovu ruku. Čovek je imao žute oči, kao svetio, žeženo zlato. Neko sećanje zagolica Perinov um, a onda nestade. U tom trenutku mogao je da misli samo kako su oči svih Troloka koje je video bile gotovo crne.

Egvena se pojavila vodeći oprezno Belu za sobom. Vezala je kobiline uzde za jednu od manjih hrastovih grana i promrmljala nešto učtivo kada ju je Perin upoznao sa Elijasom, ali stalno je gledala ka zečevima. Izgleda da nije primetila oči ovog čoveka. Kada im je Elijas pokazao da se posluže, počela je da jede s apetitom. Perin je oklevao samo trenutak pre no što joj se pridružio.

Elijas ih je gledao ćutke dok su oni jeli. Perin je bio toliko gladan da je kidao vrele komade mesa i morao je da ih prebacuje iz ruke u ruku pre no što bi uopšte mogao da ih stavi u usta. Čak ni Egvena nije bila uredna kao obično; mast joj je curila niz bradu. Dan je počeo da se pretapa u sumrak pre no što su počeli da usporavaju. Tama bez mesečine sklopila se oko vatre, a onda je Elijas progovorio: „Šta vi tražite ovde? Nema kuće na pedeset milja odavde u bilo kom pravcu.“

„Idemo u Kaemlin“, reče Egvena. „Možda biste mogli...“ Podigla je hladno obrve kada je Elijas zabacio glavu i počeo da urla od smeha. Perin se zablenu u njega, držeći zečiju nogu na pola puta do ustiju.

„Kaemlin?“, prošišta Elijas kada je mogao ponovo da govori. „Ako nastavite putem kojim idete, u pravcu u kome ste išli poslednja dva dana, proći ćete stotinu milja ili više Severno od Kaemlina.“

„Nameravali smo da pitamo za pravac“, reče Egvena pravdajući se. „Samo nismo naišli ni na jedno selo ili farmu.“

„I nećete“, reče Elijas smejući se. „Kako ste krenuli, možete da putujete sve do Kičme sveta, a da ne vidite nijedno ljudsko biće. Naravno, ako biste uspeli da se popnete preko Kičme, što je moguće na nekim mestima. Pronašli biste ljude u Aijelskoj pustinji, ali ne bi vam se svidelo tamo. Kuvali biste se danju, a smrzavali noću. A umrli biste od žeđi svejedno. Samo Aijel može da pronađe vodu u Pustinji, a oni ne vole mnogo strance. Ne, uopšte ne, rekao bih.“ Počeo je da se smeje ponovo, još glasnije, i ovoga puta stvarno se valjao od smeha. „Ne uopšte“, uspeo je da izusti.

Perin se promeškolji s nelagodom. Da li mi to jedemo s luđakom?

Egvena se namrštila, ali sačekala je dok se Elijasov smeh nije malo stišao, pa onda reče: „Možda biste vi mogli da nam pokažete put. Izgleda da znate mnogo više o svetu od nas.“

Elijas je prestao da se smeje. Podigavši glavu, stavio je ponovo svoju krznenu kapu koja je spala dok se valjao i pogledao je Egvenu ispod skupljenih obrva. „Ne volim previše ljude“, rekao je mimo. „Gradovi su puni ljudi. Ne približavam se ni selima, čak često ni farmama. Seljani, farmeri, oni ne vole moje prijatelje. Ne bih ni vama pomogao da se niste teturali unaokolo bespomoćni i naivni kao novorođena štenad.“

„Ali barem možete da nam kažete kuda da idemo“, bila je uporna. „Ako nas uputite do najbližeg sela, pa makar bilo i pedeset milja daleko, oni će nam pokazati put do Kaemlina.“

„Budite mirni“, reče Elijas. „Moji prijatelji dolaze.“

Bela je iznenada zanjištala prestrašeno i počela da cima uzde ne bi li ih se oslobodila. Perin je krenuo da ustaje kada su se siluete pojavile svuda oko njih u sve mračnijoj šumi. Bela se propinjala i cimala njišteći.

„Smirite kobilu“, reče Elijas. „Neće je povrediti. Niti vas, ako budete mirni.“

Četiri vuka izašla su na svetlost koju je bacala vatra. Bile su to čupave, do struka visoke figure sa vilicama koje bi mogle da smrskaju ljudsku nogu. Kao da oni nisu ni bili tu, došetali su se do vatre i legli između nje i ljudi. U tami među drvećem svetlost vatre sijala je iz očiju još više vukova, sa svih strana.

Žute oči, pomislio je Perin. Kao Elijasove oči. Toga nije mogao da se seti. Posmatrajući oprezno vukove unaokolo, posegao je oprezno ka svojoj sekiri.

„Ja to ne bih radio“, reče Elijas. „Ako pomisle da smeraš nešto loše, neće više biti blagonakloni.“

Gledali su pravo u njega, ta četiri vuka, primetio je Perin. Imao je osećaj da svi vukovi, i oni među drvećem, gledaju pravo u njega. Naježio se zbog toga. Oprezno je udaljio ruke od sekire. Učinilo mu se da je mogao da oseti kako napetost popušta među vukovima. Seo je nazad lagano; ruke su mu drhtale sve dok nije obuhvatio kolena da ih smiri. Egvena je bila tako ukočena da je počela skoro da se trese. Jedan od vukova, skoro cm sa svetlijom sivom mrljom na licu, ležao je blizu nje, gotovo dodirujući je.