Zenica sveta полностью

Perin je sedeo zadubljen, u tišini. Mogao je da oseti kako Opečeni odlazi. A mužjak s ožiljkom nije bio jedini; desetak ostalih, sve mladi mužjaci, pošli su za njim. Želeo je da veruje da se to Elijas igra s njegovom maštom, ali nije mogao. Trenutak pre no što su vukovi koji su otišli izbledeli iz njegovog uma, osetio je misao koja je, znao je, došla od Opečenog, oštro i jasno kao da je bila njegova. Mržnja. Mržnja i ukus krvi.

U daljini se čulo kapanje, koje je odjekivalo i odjekivalo je, gubeći se. Svuda su bili neograđeni kameni mostovi. Pružali su se sa širokih kamenih kula ravnih vrhova i bili su glatki i sjajni, prošarani crvenim i zlatnim. Nivo po nivo, lavirint se protezao u svim pravcima kroz tminu, bez vidljivog početka i kraja. Svaki most vodio je do kule, svaka kamena staza do druge kule, drugih mostova. Kuda god bi Rand pogledao, koliko je vid sezao u polumraku, sve je bilo isto. I gore i dole. Nije bilo dovoljno svetla da bi se videlo jasno i gotovo da mu je bilo drago zbog toga. Neke od tih kamenih staza vodile su do gornjih platformi. Nije mogao nijednoj da vidi podnožje. Nastavio je, u želji da se oslobodi, znajući da je to iluzija. Sve je bilo iluzija.

Poznavao je tu pričinu. Prolazio je kroz nju isuviše puta da je ne bi znao. Ma koliko daleko otišao, gore ili dole, nailazio je samo na sjajni kamen. I pored toga, memla duboke, tek iskopane zemlje i bolesna sladunjavost raspadanja prožimale su vazduh. Kao zaudaranje groba koji je otvoren pre vremena. Pokušao je da ne diše, ali taj smrad ispunjavao je njegove nozdrve. Zalepio se za njegovu kožu poput ulja.

Uhvatio je pokret krajičkom oka i ukopao se, upola klečeći pored sjajnog grudobrana na vrhu jedne od kula. Tu nije mogao da se sakrije. Bilo je hiljadu mesta s kojih je neko mogao da ga vidi. Vazduh je bio pun senki, ali ne dovoljno dubokih da se u njih sakrije. Nije bilo lampi, ili fenjera, ili baklji. Svetlost je jednostavno bila tu, nepromenjena, kao da je curila iz vazduha. Dovoljno da se vidi — dovoljno da se bude viđen. Ali stajanje je pružalo malo zaštite.

Video je pokret ponovo, ali ovoga puta jasno. Čovek je koračao po udaljenoj stazi, ne vodeći računa o nedostatku ograda, niti o mogućnosti pada u prazninu. Plašt mu je lelujao od njegove dostojanstvene žurbe, a glava mu se vrtela, tragajući, tragajući. Bio je isuviše daleko da bi Rand video više od siluete u (mini, ali nije ni morao biti bliže da bi znao da je plašt crven kao sveže prolivena krv, da oči koje tragaju za njim gore kao dve peći.

Pokušao je da pretraži lavirint pogledom, da vidi koliko je raskršća trebalo Ba’alzamonu da pređe pre no što stigne do njega, a onda je odustao od tog beskorisnog posla. Razdaljine su ovde bile varljive, bio je to još jedan nauk koji je savladao. Ono što se činilo daleko nalazilo se odmah iza ugla, ono što je izgledalo blizu moglo je biti potpuno van domašaja. Jedino što je mogao, još od početka, bilo je da se kreće. Da se kreće i da ne misli. Znao je da je opasno razmišljati.

Ali opet, dok se okretao od Ba’alzamonove udaljene figure, morao je da se zapita Šta je s Metom. Da li je i Met bio negde u ovom lavirintu? Ili postoje dva lavirinta, dva Ba ’alzamona? Njegov um ustuknuo je od toga; bilo je to isuviše užasno da bi se razmišljalo o tome. Da li je ovo kao u Baerlonu? Zašto onda ne može da me pronađe? To je bilo malo bolje. Mala uteha. Uteha? Krv i pepeo, gde je tu uteha?

Dva ili tri puta skoro da je bio uhvaćen, mada toga nije mogao jasno da se seti, ali dugo, dugo vremena (koliko dugo?) on je bežao dok ga je Ba’alzamon bezuspešno progonio. Da li je ovo bilo kao u Baerlonu, ili je to samo košmar, samo san kao što drugi ljudi sanjaju?

Za trenutak, onda — onoliko koliko je potrebno da se udahne — znao je zašto i o čemu je bilo opasno da se razmišlja. Kao i ranije, svaki put kada bi dozvolio sebi da misli o onome što ga je okruživalo kao o snu, vazduh bi zatreperio zamaglivši mu pogled. Pretvorio bi se u vodu, zadržavajući ga. Samo na trenutak.

Prljava vrelina bockala mu je kožu, a grlo mu se odavno osušilo dok je trčao kroz trnoviti lavirint. Koliko vremena je prošlo? Znoj bi mu ispario pre no što bi i mogao da se pretvori u kapljice, a oči su ga pekle. Iznad glave — i to ne mnogo — ključali su gnevni čelični oblaci prošarani crnilom, ali ni dašak vetra nije duvao u lavirintu. Za tren, pomisli da nije tako, ali ta misao isparila je na vrelini. Bio je ovde dugo. Bilo je opasno da razmišlja, znao je to.

Glatko kamenje, bledo i okruglo, tvorilo je boginjav pločnik, koji je bio ukopan u prašinu suvu kao kosti. Oblačići te prašine su se podizali i na najlakši korak. Golicala mu je nos, postojala je opasnost da počne da kija, a to bi ga odalo. Kada je pokušao da diše na usta, prašina ga je davila dok nije počeo da se guši.