Ostatak čopora bio je vrlo daleko; mogao je to da joj kaže.
Egvena i Perin su se probudili u zoru tog prvog dana i videli da Elijas peče još zečeva i posmatra ih bezizražajno preko svoje guste brade. Sem Šarene, Skakača i Vetra Vukova nije bilo nigde na vidiku. Pri bledoj ranoj svetlosti dana ^veliki hrast je bacao duboku senku, a golo drveće iza njega podsećalo je na koščate prste.
„Tu su negde, okolo“, odgovori Elijas kada je Egvena upitala gde je ostatak čopora nestao. „Dovoljno blizu da pomognu, ako zatreba. Dovoljno daleko da izbegnu bilo kakve ljudske nevolje u koje upadnemo. Pre ili kasnije, uvek nastanu nevolje kada je makar i dvoje ljudi zajedno. Ako nam budu bili potrebni, biće tamo.“
Negde na ivici Perinove svesti nešto ga je zagolicalo dok je kidao zalogaj pečenog zeca. Nejasno je osećao u kom pravcu.
Kada su krenuli, Egvena je uporno tražila da se svi smenjuju pri jahanju. Perin se nije ni potrudio da se raspravlja.
„Prvo ti“, rekao joj je.
Klimnula je glavom. „A onda ti, Elijase.“
„Moje noge dovoljno su dobre da me nose“, reče Elijas. Pogledao je Belu, a kobila je zakolutala očima kao da je on bio jedan od vukova. „Sem toga, mislim da ona ne želi da je jašem.“
„To su gluposti“, odgovorila je Egvena čvrsto. „Nema svrhe da budeš tvrdoglav. Razumno je da svako jaše pomalo. Ti si rekao da je pred nama dugačak put.“
„Rekao sam ne, devojko.“
Uhvatila je vazduh i Perin se zapitao da li će uspeti da nabedi Elijasa onako kao što je radila s njim, a onda je shvatio da ona stoji tu širom otvorenih usta. Nije rekla ni reč. Elijas ju je samo gledao, onim žutim vučjim očima. Egvena ustuknu od koščatog čoveka, obliznu usne, a onda ustuknu ponovo. Pre no što se Elijas okrenuo, vratila se sve do Bele i nekako uzjahala. Dok se čovek okretao da ih povede na jug, Perin je pomislio kako njegov osmeh mnogo podseća na vučji.
Tako su putovali tri dana, hodajući i jašući prema jugoistoku čitavog dana. Stajali su samo kada bi pala noć. Elijas je izgleda prezirao žurbu gradskih ljudi, ali nije voleo da gubi vreme kada je trebalo da se ide nekuda.
Retko su viđali tri vuka. Svake noći bi došli do vatre na neko vreme, a ponekad bi se kratko pojavili i danju. Pojavljivali su se kada su bili najmanje očekivani i tako i odlazili. Perin je, doduše, znao da su tamo negde. I gde. Znao je kada su izviđali ispred njih i kada su pazili na njihov trag. Znao je kada su napustili uobičajeno lovište čopora, a Šarena je poslala ostatak čopora nazad da je čeka. Ponekad bi zaboravio na tri vuka koji su ostali, ali dugo pre no što bi bili dovoljno blizu da bi mogao da ih vidi, osetio bi njihov povratak. Čak i kada se šuma proredila u široko razbacane lugove koji su bili odvojeni velikim stogovima sena, bili su kao duhovi kada su želeli da budu neprimećeni. Ali on je mogao da upre prstom pravo prema njima u svakom trenutku. Nije znao kako. Pokušavao je da ubedi sebe da je to njegova mašta, ali nije vredelo. Kao i Elijas, i on je znao.
Pokušao je da ne razmišlja o vukovima. Ali, bez obzira na to, oni bi se ušunjali u njegove misli. Nije sanjao Ba’alzamona otkako je sreo Elijasa i vukove. Njegovi snovi, ono čega bi se sećao kada se probudi, bili su obični, baš kao što bi sanjao da je kod kuće... pre Baerlona... pre Zimske noći. Obični snovi — s jednim dodatkom. U svakom snu koga se sećao bio je trenutak kada bi se ispravio od nakovnja gazda Luhana da obriše znoj s lica, ili okrenuo od seoske devojke s kojom je plesao na Zelenilu, ili podigao glavu s knjige ispred kamina i, bez obzira da li je bio napolju ili pod krovom, uvek je vuk bio blizu. Vučja leđa stalno su mu bila okrenuta, ali on je uvek znao — u snovima to je delovalo uobičajeno — čak i za trpezarijskim stolom Alsbet Luhan — da žute vučje oči motre na ono što bi moglo da dođe i čuvaju od onog koji je mogao da dođe. Snovi su se činili čudnim samo kada bi se probudio.
