„Ma, ti si prelepa, dete“, rekla je, uhvativši Egvenu za bradu i smešeći se. „I, pretpostavljam, promrzla do kostiju. Sedi do vatre, Egvena. Sedite svi. Večera je gotova.“
Panjevi za sedenje bili su postavljeni oko vatre. Elijas je odbio čak i taj ustupak civilizaciji. Umesto toga, seo je na zemlju. Sa gvozdenog tronošca dva mala kotlića visila su iznad plamenova, a sač je počivao na ivici žara. Ila je vodila računa o njima.
Dok su Perin i ostali sedali, vitak mladić, u odeći sa zelenim prugama, prišao je vatri. Zagrlio je Raena, poljubio Ilu i hladno pogledao Elijasa i ljude iz Emondovog Polja. Bio je otprilike Perinovih godina i kretao se kao da će zaplesati.
„Pa, Arame“, nasmešila se Ila drago, „odlučio si da za promenu jedeš sa svojim starim dedom i babom, je li?“ Njen osmeh kliznu do Egvene dok se naginjala da promeša po kotliću koji je visio iznad vatre. „Pitam se zašto?“
Aram je čučnuo lako, prekrstivši ruke na kolenima, s druge strane vatre, nasuprot Egveni. „Ja sam Aram“, rekao joj je dubokim samopouzdanim glasom. Izgledalo je kao da više ne primećuje nikoga sem nje. „Čekao sam prvu ružu proleća, a sada sam je našao kraj dedine vatre.“
Perin je čekao da se Egvena nasmeje, a onda video da zuri u Arama. Pogledao je mladog Krpara ponovo. Morao je da prizna da je Aram bio prilično zgodan. Posle nekoliko trenutaka setio se na koga ga je podsećao: na Vila al’Sina, zbog koga su sve devojke blejale i šaputale iza njegovih leđa kad god bi došao iz Devonove Staze do Emondovog Polja. Vil se udvarao svakoj devojci u okolini, i ubedio bi uvek svaku od njih da je samo ljubazan prema ostalim devojkama.
„Ti vaši psi“, reče Perin glasno i Egvena se trgnula, „veliki su kao medvedi. Čudi me što dopuštate deci da se igraju s njima.“
Aramov osmeh nestade, ali kada je pogledao Perina, ponovo se pojavi, sigurniji no pre. „Neće te povrediti. Pretvaraju se da bi oterali opasnost i upozorili, ali dresirani su prema Putu lista.“
„Putu lista?“, reče Egvena. „Šta je to?“
Aram je pokazao ka drveću dok su se gledali. „List živi vreme koje mu je određeno i ne bori se protiv vetra koji ga odnosi. List ne čini zlo i na kraju pada da bi hranio novo lišće. Tako bi trebalo da je sa svim ljudima. I ženama.“ Egvena ga je pogledala i pocrvenela blago.
„Ali Šta to znači?“, reče Perin. Aram ga ljutito pogleda, ali Raen odgovori:
„Znači da nijedan čovek ne sme da povredi drugog iz bilo kog razloga.“ Tragačeve oči pogledale su nakratko u Elijasa. „Nema izgovora za nasilje. Nikakvog. Nikada.“
„A Šta ako vas neko napadne?“, bio je uporan Perin. „Šta ako te neko udari, ili pokuša da te opljačka, ili da te ubije?“
Raen je uzdahnuo strpljivo kao da Perin jednostavno nije video ono što je bilo jasno. „Ako bi me čovek udario, upitao bih ga zašto to čini. Ako bi i dalje želeo da me tuče, pobegao bih, a to bih učinio i ako bi želeo da me opljačka ili ubije. Mnogo je bolje da mu dozvolim da uzme Šta želi, pa čak i moj život, no da počinim nasilje. I nadao bih se da neće biti previše povređen.“
„Ali rekao si da ga nećeš povrediti“, reče Perin.
„Ja neću, ali nasilje povređuje silne koliko i žrtve.“ Perin je delovao sumnjičavo. „Mogao bi da posečeš drvo svojom sekirom“, reče Raen. „Sekira čini nasilje nad drvetom i ostaje neozleđena. Da li je tako? Drvo je meko u poređenju sa čelikom, ali oštar čelik se tupi dok seče i zarđaće od soka drveta. Moćna sekira nanosi nasilje bespomoćnom drvetu, i time je povređena. Tako je i sa ljudima, mada su to povrede duha.“
„Ali...“
„Dosta“, zareža Elijas prekinuvši Perina. „Raene, dovoljno je loše što pokušavaš da ubediš seosku omladinu u te gluposti. One te guraju u nevolje gotovo svuda kuda pođeš, zar ne? Ali nisam doveo ovo dvoje ovde da bi im ti propovedao. Ostavi ih na miru.“
„I da ih ostavi tebi?“, reče Ila dok je krunila suvo bilje između dlanova i puštala da pada u jedan od kotlića. Njen glas bio je miran, ali šake su gnevno mrvile bilje. „Hoćeš li ih naučiti svom načinu, da ubiju ili budu ubijeni? Da li ćeš ih povesti ka sudbini koja će i tebe zadesiti: da umreš sam samo s gavranovima i tvojim... tvojim prijateljima da se grabe nad tvojim telom?“
„Smiri se, Ila“, reče Raen nežno, kao da je čuo sve to i još više stotinu puta. „Upućena je dobrodošlica mojoj vatri, ženo moja.“
Ila se smirila, ali Perin je primetio da se nije izvinila. Umesto toga, pogledala je Elijasa i odmahnula glavom tužno, a onda otresla šake i počela da vadi kašike i glinene činije iz crvenog kovčega sa strane na kolima.
Raen se okrenu ka Elijasu. „Stari moj prijatelju, koliko puta moram da ti kažem da ne pokušavamo da preobratimo nikoga. Kada seljane interesuju naši običaji, mi odgovaramo na njihova pitanja. Najčešće nas mladi pitaju, istina, a ponekad neko od njih pođe s nama kada krenemo, ali uvek je to njihova slobodna volja.“
