Zenica sveta полностью

„Jesje, dečko, jesje da mogu. Ali, da li dete može da napravi kosti tih životinja? U Tančiku ih imaju, sve povezane zajedno kao kod prave životinje. što je u delu Panarhove palate gde svako može da uđe i da ih vidi. Slamanje je ostavilo hiljadu čuda za sobom, a bilo je pet ili šest imperija, ili možda i više, od tada. Neke su bile velike koliko i kraljevstvo Artura Hokvinga. Iza svake je ostalo nešto što treba pronaći i videti: svetleći štapići, brijač-čipka i srcokamen. Kristalna rešetka koja pokriva čitavo ostrvo i bruji na mesečini. Planina izdubljena kao činija, a u sredini, srebrni šiljak stotinu hvata visok, a svako ko se približi na milju od njega umire. Zarđale ruševine i slomljeni delići, stvari sa dna mora, o kojima ni najstarije knjige ne znaju ništa. Lično sam sakupio nekoliko. Stvari o kojima niste ni sanjali, sa više mesta no što ćete videti za deset života. To su vi čudesa koja će vas terati dalje.“

„Nekada smo kopali kosti u Peščanim brdima“, reče Rand polako. „Neobične kosti. Naišli smo jednom da deo ribe — mislim da je bila riba — veliki kao ovaj brod. Neki su pričali da to kopanje u brdima donosi lošu sreću.“

Kapetan ga odmeri pogledom. „Tek si pošao u svet, a već razmišljaš o kući, momče? Svet će biti udica za tvoja usta. Samo čekaj, počećeš da se trkaš sa zalaskom sunca... i ako se ikada vratiš, tvoje selo neće da bidne dovoljno veliko da te drži.“

„Ne!“ Trgao se. Koliko vremena je prošlo otkad nije pomislio na kuću, na Emondovo Polje? A šta je sa Tamom? Mora da su prošli dani. Izgledalo je poput meseci. „Vratiću se kući jednog dana, kada budem mogao. Gajiću ovce, kao... kao moj otac i neću zažaliti ako ne odem iz njega više nikada. Zar nije tako, Mete? Vratićemo se kući što pre i zaboraviti da sve ovo i postoji.“

Uz vidljiv trud Met je prestao da gleda uz reku prema nestaloj kuli. „Šta? Oh. Da, naravno. Vratićemo se kući. Naravno.“ Dok se okretao, Rand je čuo kako mrmlja u bradu: „Kladim se da jednostavno ne želi da neko drugi traži blago.“ Izgleda da nije shvatao da je progovorio naglas.

Četvrtog dana njihovog puta nizvodno Rand je sedeo na vrhu jarbola nogu obmotanih oko konopaca. Talas se ljuljao lagano na reci, ali pedeset stopa iznad vode činilo se kao da vrh jarbola poigrava napred-nazad u širokim krugovima. Zabacio je glavu i nasmejao se vetru koji mu je duvao u lice. Vesla su bila izbačena. Brod je odatle izgledao kao neki pauk s dvanaest nogu koji mili niz Arinel. Peo se i ranije tako visoko, na drveću u Dve Reke, ali sada prvi put nije bilo grana da mu zaklanjaju pogled. Sve na palubi: mornari za veslima, oni ljudi koji su na kolenima glačali palubu, ljudi koji su radili stvari sa vrengijama i kapcima, izgledali su tako neobično s visine, kao da su bili sabijeni i skraćeni, da im se čitav sat samo smejao, gledajući ih.

Još uvek bi se nasmejao kad god bi pogledao dole ka njima, ali sada je piljio u obale koje su promicale pored njega. Izgledalo je kao da je on bio potpuno miran — naravno, izuzev ljuljanja napred-nazad — a da su obale klizile lagano pored njega, a drveće i brda koračali zajedno s obe strane. Stajao je mimo, a čitav svet je jurio pored njega.

Iznenada je oslobodio noge od konopaca koji su držali jarbol i raširio ruke i noge s obe strane, održavajući ravnotežu uprkos ljuljanju. Uspeo je da stoji tako tri potpuna kruga, a potom je izgubio ravnotežu. Mašući rukama i nogama, preturio se napred i zgrabio jarbolsku prečku. Raskoračio je s obe strane jarbola i držao se samo rukama na prečki. Smejao se. Gutajući svež hladan vetar, smejao se od ushićenja.

„Dečko“, čuo se Tomov promukli glas. „Dečko, ako pokušavaš da slomiš svoj glupi vrat, pazi da ne padneš na mene.“

Rand je pogledao nadole. Tom je stajao na lestvicama od konopca odmah ispod njega, gledajući natmureno poslednjih nekoliko stopa. I zabavljač je, kao i Rand, ostavio svoj plašt dole. „Tome“, reče oduševljeno. „Tome, kada si se ti popeo ovamo?“

„Kada ti nisi hteo da obratiš pažnju na ljude koji su ti vikali. Svetlost me spalila, dečko, svi su pomislili da si poludeo.“

Pogledao je dole i iznenadio se kada je video da svi zure u njega. Samo ga Met nije gledao i sedeo je prekrštenih nogu na pramcu, leđima okrenut jarbolu. Čak su i ljudi za veslima podigli poglede, dopustivši da njihovi zamasi budu neravnomerni. A niko ih nije ni grdio zbog toga. Rand je izvio glavu da bi pogledao ispod svoje ruke ka krmi. Kapetan Domon je stajao pored kormila i streljao ga pogledom, podbočivši se svojim ogromnim pesnicama. Osmehnuo se Tomu. „Dakle, želiš da siđem?“

Tom je žustro zaklimao glavom. „Cenio bih to veoma.“

„U redu.“ Premestivši hvat na prečagi, skočio je sa vrha jarbola. Čuo je kako je Tom prosuo kletvu kroz zube kada je zaustavio pad i počeo da visi sa prečage na rukama. Zabavljač se namršti na njega. Jedna ruka bila mu je upola ispružena da ga uhvati. Ponovo se iskezio Tomu. „Sada silazim.“