Putovali su tri dana. Šarena, Skakač i Vetar donosili su im zečeve i veverice, a Elijas je pokazivao biljke koje su bile jestive. Perin je prepoznao malo njih. Jednom je zec iskočio skoro ispod Belinih kopita; pre no što je Perin stigao da stavi kamen u praćku, Elijas ga je proburazio svojim dugim nožem na dvadeset koraka. Drugi put, Elijas je oborio svojim lukom debelog fazana u letu. Jeli su daleko bolje no kada su bili sami, ali Perin bi se rado vratio na male zalihe ako bi to značilo drugo društvo. Nije bio siguran kako se Egvena osećala, ali on bi rado bio gladan ako bi to mogao da radi bez vukova. Tri dana puta, tog popodneva.
Šumarak je ležao pred njima, veći od mnogih koje su videli, gotovo četiri milje širok. Sunce na zapadu bilo je nisko. Dugačke senke bile su im s desne sirane, a vetar je postajao sve jači. Perin je osetio kada su vukovi prestali da idu za njima i krenuli napred, ali ne brzo. Nisu ni namirisali ni videli ništa opasno, ligvena je jahala Belu. Bilo je vreme da počnu da traže logor za tu noć, a veliki lug bi sasvim lepo mogao da posluži.
Kada su se približili drveću, tri mastifa iskočila su iz zaklona. Bili su to psi širokih vilica, visoki poput vukova, a čak i teži. Iskezili su zube. Čulo se duboko režanje. Ukopali su se odmah nakon izlaska iz zaklona, ali nisu bili udaljeni više od trideset stopa, a njihove tamne oči gorele su ubilačkim žarom.
Bela, već napeta zbog vukova, propela se i skoro zbacila Egvenu, ali Perin je u trenu zavitlao praćkom iznad glave. Nije bilo potrebe da koristi sekiru na psima; kamen u rebra oteraće i najgoreg psa.
Elijas mahnu rukom prema njemu, ne skidajući pogled sa ukočenih pasa. „Pssst! Nema potrebe za tim!“
Perin ga je pogledao zbunjeno, ali pustio je da se praćka polako smiri i spustio je sa strane. Egvena je uspela da smiri Belu; i ona i kobila posmatrale su pse oprezno.
Mastifi su bili nakostrešeni, sa položenim ušima, a režanje im je bilo kao zemljotres. Odjednom, Elijas je podigao prst u visini ramena i zazviždao. Bio je to dug oštar zvižduk koji je bivao sve jači i jači i nije se završavao. Režanje je postepeno prestalo. Psi su ustuknuli, cvileći i okrećući glave kao da žele da odu, ali ih je nešto zadržavalo. Njihovi pogledi bili su prikovani za Elijasov prst.
Elijas je spuštao ruku polako, a ton njegovog zvižduka spuštao se s njom. Psi su je sledili, sve dok nisu ležali na zemlji isplaženih jezika. Tri repa su mahala.
„Vidiš“, reče Elijas idući prema psima. „Nema potrebe za oružjem.“ Mastifi su počeli da mu ližu šake, a on je češkao njihove široke glave i mazio im uši. „Izgledaju opasnije no što jesu. Hteli su da nas preplaše. Ne bi nas napali sem ako ne bismo pokušali da zađemo u lug. U svakom slučaju, sada ne treba da se brinemo. Možemo da stignemo do sledećeg šumarka pre no što potpuno padne mrak.“
Kada je Perin pogledao Egvenu, video je da je širom otvorila usta. On zatvori svoja tako brzo da se čuo zveket zuba.
Elijas je posmatrao lug, tapšući još uvek pse. „Tuata’ani će biti tamo. Putujući narod.“ Kada su ga pogledali bledo, dodao je: „Krpari.“
„Krpari?“, uzviknu Perin. „Uvek sam želeo da vidim Krpare. Logoruju ponekad preko puta Tarenske Skele, s druge strane reke. Ali, koliko znam, ne dolaze nikada u Dve Reke. Ne znam zašto.“
Egvena reče odsečno: „Verovatno zato što su ljudi iz Tarenske Skele podjednako veliki lopovi kao i Krpari. Bez sumnje bi opljačkali jedni druge. Gazda Elijase, ako stvarno ima Krpara u blizini, zar ne bi trebalo da krenemo dalje? Ne bi bilo dobro da nam ukradu Belu i... Pa, nemamo ništa drugo, ali svi znaju da će Krpari ukrasti do čega dođu.“
„Uključujući i novorođenčad?“, upita Elijas suvo. „Otimanje dece, i sve to?“, pljunu, a ona pocrvene. Te priče o deci bile su pričane ponekad, ali pričali su ih najčešće Cen Bjui ili neko od Koplina ili Kongara. Ostalo su znali. „Ponekad mi je muka od Krpara, ali oni ne kradu ništa više no drugi ljudi. Čak i mnogo manje od nekih koje ja znam.“
„Uskoro će mrak, Elijase“, reče Perin. „Moramo da se ulogorimo negde. Zašto ne s njima, ako bi hteli da nas prime?“ Gazdarica Luhan imala je lonac koji su Krpari zakrpili i govorila je da je bolji od novog. Gazda Luhan nije baš bio oduševljen što njegova žena hvali kiparski rad, ali Perin je želeo da vidi kako se to radi. Ali opet, postojao je neki otpor kod Elijasa koji nije mogao da razume. „Da li postoji neki razlog zbog koga ne bi trebalo?“
Elijas odmahnu glavom, ali otpor je još postojao. Videlo se po njegovim ukočenim ramenima i stisnutim usnama. „I mogli bi. Nemojte samo da obraćate pažnju na ono što pričaju. Gomila budalaština. Putujući narod radi uglavnom stvari kako stigne, ali ponekad veoma drže do obreda. Zato radite ono što i ja. I čuvajte svoje tajne. Nema potrebe da ispričate sve svima.“
Psi su trčali pored njih mašući repovima dok ih je Elijas vodio među drveće. Perin je osetio kako vukovi usporavaju i znao je da neće doći. Nisu se plašili pasa — prezirali su pse, koji su dali slobodu da bi spavali kraj vatre — ali ljude su izbegavali.
