Zenica sveta полностью

Tom je imao svoj udeo u odvlačenju od pobunjeničkih misli u posadi. Pričao je priče, u punom sjaju, svakog jutra i svake noći, a u međuvremenu, svirao bi svaku pesmu koju su tražili. Da bi podržao priču kako Rand i Met žele da budu zabavljačevi šegrti, svakoga dana bi ih podučavao neko vreme, a i to je bila zabava za posadu. Naravno da nije hteo da dozvoli i jednom i drugom ni da dodirnu njegovu harfu, ali njihovo vežbanje na flauti, bar u početku, izazivalo je Tomovo bolno štrecanje i smeh posade, čak i dok su pokrivali uši.

Naučio ih je nekim lakšim pričama, pokazivao im malo jednostavnije premete i, naravno, žongliranje. Met se požali da zahteva previše od njih, ali Tom je dunuo odsečno kroz brkove i prostrelio ga pogledom.

„Ne znam kako da se pretvaram da podučavam nekoga, momče. Ili podučavam ili ne. Hajde sad! Čak i seljak kao ti može da uradi jednostavan stoj na rukama. Hajdemo.“

Besposleni članovi posade uvek bi se okupili, sedeći oko njih. Neki su čak i pokušavali da ponove ono što je Tom pokazivao, smejući se sopstvenoj smotanosti. Gelb je stajao po strani i posmatrao sve to mračno, pun mržnje.

Veći deo dana Rand je provodio naslonjen na ogradu i zagledan u obalu. Nije zapravo očekivao da će videti Egvenu ili nekoga drugog da se iznenada pojavi, ali brod je plovio tako sporo da bi se nekad i ponadao. Mogli bi da ga stignu i bez napornog jahanja. Ako su pobegli. Ako su još živi.

Na reci nije bilo nikakvog znaka života, niti je bilo nekog drugog broda osim Talasa. Ali to nije značilo da nije bilo ničeg da se vidi i da mu se čudi. Sredinom prvog dana, Arinel je tekla između visokih litica koje su se pružale po pola milje sa obe strane. Čitavom dužinom tog kanjona kamenje bio izrezbaren u statue, ljude i žene stotinu stopa visoke, sa krunama koje su govorile da su to kraljevi i kraljice. Nijedna statua u toj kraljevskoj procesiji nije ličila na drugu, a duge godine odvajale su prvu i poslednju. Vetar i kiša isprali su one na Severnom kraju i načinile ih glatkim i skoro bezličnim. Lica i detalji bivali su jasniji kako su išli prema jugu. Reka se talasala oko stopala tih statua, koja su bila isprana do glatkih patrljaka, ili nestala potpuno. Koliko li dugo što je tu, čudio se Rand. Koliko dugo kada je reka mogla da pojede toliki kamen? Niko od posade nije ni podigao pogled sa svog posla — videli su drevne kipove mnogo puta ranije.

Sledeći put, kada je istočna obala ponovo postala ravna livada, samo povremeno obrasla gustišem, zraci sunca odbijali su se od nečega u daljini. „Šta to može biti?“, čudio se Rand glasno. „Izgleda kao metal.“

Kapetan Domon je zastao dok je prolazio pored njega, gledajući prema odblesku. „Jeste metal“, reče. Njegove reči još uvek su se stapale jedna sa drugom, ali Rand je počeo da ih razume. „Metalna kula. Videja sam je izbliza i znam. Rečni trgovci koriste je kao oznaku. Trebaće nam još deset dana da stignemo do Beloga Mosta sas ovaku brzinu.“

„Metalna kula?“, reče Rand, a Met, koji je sedeo prekrštenih nogu naslonjen na bure, prenu se iz razmišljanja i poče da sluša.

Kapetan je klimnuo glavom. „Jesje. Sjajni čelik, na izgled i na dodir, ali bez trunčice rđe. Dve stotine stopa visoka je, jesje, i široka kano kuća, bez ikakve oznake na sebi i nijednog otvora.“

„Kladim se da ima blaga unutra“, reče Met. Ustao je i zagledao se prema dalekoj kuli dok je reka nosila Talas sve dalje. „Tako nešto mora da je napravljeno da bi čuvalo nešto vredno.“

„Mož’ da bidne, momak“, progimđa kapetan. „Ima i čudnija stvari na ovem svetu od te, doduše. Na Tremalkingu, jednom od ostrva Morskog naroda, ima kamena šaka pedeset stopa visoka koja viri iz brda i drži kristalnu kuglu veliku kano ovaj brod. Ako igde ima blago, ima ispod tog brda. Ali ostrvljani ne žele da kopaju tu, a Morski narod ne zanima ništa sem plovidbe na njihovim brodovima i traganja za Koramurom, njihovim Izabranim.“

„Ja bih kopao“, reče Met. „Koliko je daleko taj... Tremalking?“ Šumarak je zaklonio sjajnu kulu, ali on je gledao kao da još uvek može da je vidi.

Kapetan Domon odmahnu glavom. „Ne, dečko, neje blago to koje te tera da vidiš svet. Ako pronađeš šaku punu zlata, ili dragulja nekog mrtvog kralja -dobro. Ali čudesa su ta koja te vuku do sledećeg obzorja. U Tančiku — to jesje luka na Aritskom okeanu — deo Panarhove palate bio je sagrađen u Dobu legendi, tako se priča. Tamonaka ima zid sa frizom koji pokazuje životinje kakve nijedan živi čovek nije video.“

„Svako dete može da nacrta životinje koje niko nije video“, reče Rand, a kapetan se nasmeja.