„Probaj da to kažeš nekoj domaćici čiji su sin ili ćerka upravo pobegli sa Krparima“, reče Elijas suvo. „Zato vam veći gradovi ni ne dozvoljavaju da se čak i ulogorite u blizini. Sela vas trpe zato što popravljate stvari, ali gradovima niste potrebni i ne žele da nagovarate njihovu omladinu da beži.“
„Ne znam Šta gradovi dozvoljavaju.“ Raenovo strpljenje kao da je bilo neiscrpno. Nije uopšte bio ljut. „Uvek ima nasilnih ljudi u gradovima, u svakom slučaju, ne mislim da bi Pesma mogla biti nađena u gradu.“
„Ne želim da te uvredim, Tragaču“, reče Perin lagano, „ ali... Pa, ja ne tražim nasilje. Godinama se nisam rvao, sem za praznična takmičenja. Ali, ako bi me neko udario, ja bih mu vratio. Ako ne bih, samo bih ga ohrabrio da misli kako može da me udara kad god to zaželi. Neki ljudi smatraju da mogu da iskorišćavaju druge. Ako im ne staviš do znanja da ne mogu, nastaviće samo da gaze sve koji su slabiji od njih.“
„Neki ljudi“, reče Aram s teškom tugom, „nikada neće moći da nadvladaju niske nagone.“ Rekao je pogledavši Perina s jasnom porukom da ne priča o siledžijama koje je Perin spomenuo.
„Kladim se da često moraš da bežiš“, rekao je Perin i na licu mladog Krpara pojavio se izraz suprotan učenju Puta lista.
„Mislim da je zanimljivo“, reče Egvena prostrelivši Perina pogledom, „upoznati nekoga ko ne misli da njegovi mišići mogu da reše sve.“
Aram se oraspoloži. Ustao je i pružio joj ruku s osmehom. „Hajde da ti pokažem naš logor. Igranka je počela.“
„Baš bih volela“, uzvratila mu je osmeh.
Ila se ispravi, izvadivši vekne hleba ispod malog gvozdenog sača., Ali, večera je gotova, Arame.“
„Ješću s majkom“, reče Aram preko ramena dok je odvlačio Egvenu dalje od kola. „Ješćemo oboje s majkom.“ Pogledao je Perina pobedonosno. Egvena se smejala dok su trčali.
Perin je krenuo da ustane, ali se zaustavio. Nije ništa loše moglo da joj se desi, ne u logoru koji sledi taj Put lista o kome je Raen pričao. Pogledavši Raena i Ilu, koji su gledali obeshrabreno za svojim unukom, reče: „Žao mi je. Ja sam vaš gost i nije trebalo...“
„Ne pričaj gluposti“, rekla je Ila smirujući ga. „Krivica je njegova, ne tvoja. Sedi i jedi.“
„Aram je mladić koji traži nevolje“, dodao je Raen tužno. „On je dobar dečko, ali mislim da je ponekad za njega Put lista težak. Tako je za neke, bojim se. Molim te. Moja vatra je tvoja. Molim te?“
Perin je polako ponovo seo, osećajući se još uvek nelagodno. „Šta se dešava s onima koji ne mogu da prate Put?“, upita. „Mislim, sa Krparom.“
Raen i Ila pogledaše se zabrinuto i Raen reče: „Ostave nas. Zalutali odlaze da žive u selima.“
Ila se zagledala put svog unuka. „Zalutali ne mogu biti srećni.“ Uzdahnula je, ali ponovo je delovala smireno kada je počela da deli činije i kašike.
Perin spusti pogled, poželevši da nije ni postavio pitanje. Nisu pričali dok je Ila punila njihove činije gustim paprikašem od povrća i delila debele kriške svog hrskavog hleba, niti dok su jeli. Paprikaš je bio izvrstan i Perin je pojeo pune tri činije pre no što je stao. Elijas, primetio je sa osmehom, ispraznio je četiri.
Posle jela, Raen je napunio lulu, a Elijas je izvadio svoju i uzeo iz Raenove vrećice. Kada je paljenje, nabijanje i ponovno paljenje bilo završeno, zavladala je tišina. Ila je izvadila pletivo. Sunce je bilo samo crveni požar iznad krošnji na zapadu. Logor se spremio za noć, ali gužva se nije smirivala, već se samo menjala. Svirače koji su svirali kada je Perin ušao u logor zamenili su drugi. Na svetlosti vatri igralo je još više ljudi no ranije. Njihove senke skakale su preko kola. Negde u logoru začuo se hor muških glasova. Perin se spustio ispred panja i ubrzo shvati da drema.
Posle nekog vremena Raen reče: „Elijase, da li si posetio neke od Tuata’ana otkako si bio kod nas prošlog proleća?“
Perinove oči otvorile su se lagano i zatvorile ponovo.
„Ne“, odgovorio je Elijas držeći lulu među zubima. „Ne volim kada ima previše ljudi oko mene.“
Raen se nasmejao. „A pogotovu ljudi koji žive tako različito od tebe, a? Ne, stari moj prijatelju, ne brini. Više se ne nadam da ćeš ti ikada prići Putu. Ali čuo sam jednu priču nakon našeg poslednjeg susreta, i ako je nisi još uvek čuo, možda te zainteresuje. Zanima mene, a ja sam je slušao iznova i iznova, svaki put kada bismo sreli druge od Naroda.“
„Slušaću.“
„Desilo se to pre dve godine u proleće, družini Naroda koja je prelazila Pustinju Severnom stazom.“
Perinove oči otvorile su se širom. „Pustaru? Aijelsku pustaru? Prelazili su preko Aijelske pustare?“
„Neki ljudi prolaze Pustinjom bez nevolja“, reče Elijas. „Zabavljači. Torbari, ako su pošteni. Tuata’an prelaze Pustinju stalno. Nekada su to činili i trgovci iz Kairhiena, pre Drveta, pre Aijelskog rata.“
