Zenica sveta полностью

Dok je ležao oslonjen na jedan od panjeva oko vatre, Perin je pokušavao da odgonetne poruku, ali to ni njemu nije imalo smisla ništa više no Raenu ili Elijasu. Zenica sveta. Javljalo se u njegovim snovima, više no jednom. Ali nije želeo da razmišlja o tim snovima. A onda, Elijas. To je bilo pitanje na koje bi voleo da dobije odgovor. Šta li je to Raen hteo da kaže za bradatog čoveka i zašto ga je Elijas prekinuo? Ni sa time nije imao sreće. Pokušao je da zamisli kako su aijelske devojke izgledale. Išle su u Pustoš, kuda su samo odlazili Zaštitnici, koliko je on znao, i borile se s Trolocima.

Čuo je kako Egvena dolazi, pevajući.

Ustavši, pošao je da se sretne s njom u svetlu vatre. Zaustavila se i pogledala ga nakrivivši glavu. Nije mogao da vidi izraz njenog lica u mraku.

„Dugo te nije bilo“, rekao je. „Da li si se dobro provela?“

„Jeli smo s njegovom majkom“, odgovorila je. „A onda smo igrali... i smejali se. Izgleda mi kao da je večnost prošla otkako sam igrala poslednji put.“

„Mene podseća na Vila al’Sina. Bila si uvek dovoljno pametna da ne dopustiš Vilu da te smota.“

„Aram je nežan dečko sa kojim je zabavno“, rekla je napregnuto. „Zasmejava me.“

Perin uzdahnu. „Žao mi je. Drago mi je što si se dobro provela.“

Zagrlila ga je iznenada i zaplakala. Pogladio ju je nespretno po kosi. Rand bi znao Šta da radi, pomislio je. Randu je bilo lako s devojkama. Ne kao njemu. On nikada nije znao ni Šta da radi, ni Šta da kaže. „Rekao sam da mi je žao, Egvena. Zaista mi je drago što si se dobro provela. Zaista.“

„Reci mi da su živi“, promumlala je u njegove grudi.

„Šta?

Odmakla se, držeći ga za ruke i pogledala u tami. „Rand i Met. Ostali. Reci mi da su živi.“

Udahnu duboko i osvrnu se oko sebe nesigurno. „Živi su“, reče naposletku.

„Dobro.“ Obrisala je brzo suze. „To sam želela da čujem. Laku noć, Perine. Lepo spavaj.“ Propevši se na prste, poljubila ga je ovlaš po obrazu i prošla pored njega pre no što je stigao bilo Šta da kaže.

Okrenuo se da je pogleda. Ila je ustala da je pozdravi i dve žene otišle su u kola, šapućući. Možda ih Rand razume, pomislio je, ali ja sigurno ne.

U dalekoj noći vukovi su pozdravili prvi tanki srp mladog meseca zavijanjem i on se stresao. Sutra će biti dovoljno vremena da brine ponovo o vukovima.

Nije bio u pravu. Čekali su da ga pozdrave u njegovim snovima.

Poslednja drhtava nota onoga što se jedva moglo prepoznati kao Vetar koji povija vrbe utihnula je milostivo i Met je spustio Tomovu flautu ukrašenu zlatom i srebrom. Rand izvadi prste iz ušiju. Mornar koji je namotavao vrengiju na palubi uzdahnu glasno od olakšanja. Za trenutak, jedino što se čulo bili su udarci talasa o trup broda, ravnomerna škripa vesala i s vremena na vreme brujanje konopca na vetru. Vetar je duvao pravo na Talasov pramac i beskorisna jedra bila su skupljena.

„Pretpostavljam da bi trebalo da ti zahvalim“, promrmlja Tom Merilin na kraju, „zato što si mi pokazao koliko je istinita stara izreka: Možeš da ga učiš koliko hoćeš, ali prasac nikada neće svirati flautu.“ Mornar prsnu u smeh i Met podiže flautu kao da hoće da ga gađa njome. Tom je spretno zgrabio instrument iz Metove šake i vratio ga u kožnu kutiju. „Mislio sam da vi čobani ubijate vreme pored stada tako što svirate frule ili flaute. To će me naučiti da ne verujem ni u šta što nisam video svojim očima.“

„Rand je čobanin“, progunđa Met. „On svira frulu, ne ja.“

„Da, pa, on ima malo smisla. Možda bi bilo bolje da mi vežbamo žongliranje, dečko. Ti barem za to imaš talenta.“

„Tome“, reče Rand, „ne razumem zašto se toliko trudiš.“ Pogleda ka mornaru i progovori tiho: „Napokon, mi ne pokušavamo da zaista postanemo zabavljači. Samo se pretvaramo dok ne pronađemo Moirainu i ostale.“

Tom povuče kraj brka. Izgledalo je kao da proučava glatku tamnosmeđu kožu kutije za flautu koja mu je ležala na kolenima. „Šta ako ih ne pronađeš, dečko? Ništa nam ne govori ni da su živi.“

„Živi su“, reče Rand odlučno. Okrenu se ka Metu tražeći podršku, ali Metove obrve bile su naborane sve do njegovog nosa, usne su bile stisnute u tanku liniju, a pogled uprt ka palubi. „Pa, reci nešto“, reče Rand. „Nemoguće je da se toliko ljutiš samo zato što ne umeš da sviraš flautu. Ne mogu ni ja, ne baš dobro. Nikada ranije nisi želeo da sviraš flautu.“

Met ga pogleda. Još uvek je bio namršten. „Šta ako jesu mrtvi?“, reče tiho. „Moramo da prihvatimo ono što jeste, zar ne?“

U tom trenutku posmatrač na pramcu uzviknu: „Beli Most! Beli Most ispred!“