Zenica sveta полностью

Met i Rand su se dugo gledali među mornarima koji su jurili i pripremali za pristajanje. Rand nije želeo da poveruje da je Met mogao to da kaže tako opušteno. Met ga je streljao pogledom, uvukavši glavu među ramena. Bilo je toliko toga što je Rand želeo da kaže, ali nije mu uspelo da pretoči sve to u reči. Morali su da veruju da su ostali živi. Morali su. Zašto? Smetao mu je glas u glavi. Da bi sve ispalo poput jedne od Tomovih priča? Junaci pronađu blago i pobede zlikovce i potom žive srećno do kraja života? Neke od njegovih priča ne završavaju se tako. Ponekad junaci i umiru. Da li si ti junak, Rande al’Tor? Da li si ti junak, čobanine?

Met naglo pocrvene i skrenu pogled. Prestavši da misli o tome, Rand je skočio da se probije kroz halabuku do ograde. Met je polako pošao za njim, ne trudeći se čak ni da se sklanja mornarima koji su ga gurali.

Ljudi su jurili po brodu, vukli konopce, vezivali jedne, a odvezivali druge vrengije, bose noge su lupkale po palubi. Neki su počeli da iznose velike bale od masne kože toliko nabijene vunom da su skoro počele da pucaju. Drugi su spremali užad debelu poput Randove podlaktice. Uprkos svoj žurbi, kretali su se sa spretnošću ljudi koji su radili sve to već hiljadu puta, ali kapetan Domon se šetao gore-dole po palubi, uzvikivao naređenja i grdio one za koje je mislio da su prespori.

Rand je gledao samo u ono što je dolazilo i što se jasno videlo kada su zamakli za blagu krivinu Arinela. Slušao je o njemu u pesmama, epovima i torbarskim pričama, ali sada će zaista videti legendu.

Beli most povijao se iznad široke vode, dvostruko viši od jarbola Talasa, pa i jače. S jedne obale na drugu sijao je mlečnobelo na sunčevoj svetlosti. Sakupljao je svetlost i izgledalo je kao da sija. Tanki stubovi od istog materijala bili su zabijeni u jake rečne struje. Delovali su suviše krhko da bi držali i težinu i širinu mosta. Sve je izgledalo kao celina, kao da je bilo izvajano iz jednog kamena ili oblikovano nekom divovskom rukom. Bio je širok i visok. Preskakao je reku s vazdušastom lepotom koja skoro da je uspevala da natera posmatrača da zaboravi na njegovu veličinu. Sve u svemu, premašivao je grad koji je ležao ispod njega na istočnoj obali, iako je Beli Most bio daleko veći, od Emondovog Polja, s kućama od kamena i cigle, visokih kao one u Tarenskoj Skeli i s drvenim pristaništima koji su se zabadali u reku kao prsti. Mali brodovi tiskali su se po Arinelu — ribari su vukli svoje mreže. A nad svima se nadnosio i sijao Beli most.

„Liči na staklo“, reče Rand za sebe.

Kapetan Domon stade iza njega i zadenu palčeve za svoj široki pojas. „Jok, dečko. Šta god da je, staklo ne. Nikad ne klizav ka’ pa’ kiša, najbolje dleto i na’ača ruka ne mož ga ogrebu.“

„Spomen na Doba legendi“, rekao je Tom. „Oduvek sam mislio da jeste.“

Kapetan zagunđa mrzovoljno. „Mož bidne. Al’ ipak korisan, prkos to. Mož ga neki drugi pra’ijo. Nemora su Aes Sedai pra’ile, Sreća m’ pusti. Nemora je toliko star, ka’ već to. Zapni, proklet’ budalo!“ Požurio je niz palubu. Rand se zagleda sa još više čuđenja u očima. Iz Doba legendi. To bi značilo da su ga napravile Aes Sedai. Zato se kapetan Domon osećao tako, uprkos svim njegovim pričama o čudesima i čudima sveta. Delo Aes Sedai. Jedno je slušati o tome, a potpuno drugo dodirnuti to i videti. Ti to znaš, zar ne? Randu se učinilo na trenutak da je senka zatalasala kroz mlečnobelu građevinu. Okrete glavu prema pristaništima koji su bivali sve bliži, ali most je još uvek čekao u uglu njegovog pogleda.

„Uspeli smo, Tome“, rekao je, a onda se prisili da se nasmeje. „I to bez pobune.“

Zabavljač samo pročisti grlo i dunu kroz brkove, ali dva mornara koja su spremala uže u njihovoj blizini prostreliše Randa pogledom, a onda se hitro vratiše svom poslu. Prestao je da se smeje i pokušao da ne gleda tu dvojicu dok su prilazili Belom Mostu.

Talas je prišao glatko najbližem pristaništu, načinjenom od debelih brvana koja su ležala na teškim stubovima premazanim katranom. Zaustavio se kočeći veslima, peneći vodu oko njih. Dok su se vesla dizala, mornari su dobacili užad ljudima na pristaništu. Oni su ih brzo zavezali, dok su drugi članovi posade prebacili bale s vunom preko ograde broda da bi zaštitili trup od stubova pristaništa.

I pre no što je brod pristao uz dok, na njegovom kraju pojavile su se kočije. Sijale su se, visoke i lakirane u crno. Na svakoj je bilo ispisano ime na vratima krupnim zlatnim i crvenim slovima. Putnici iz kočija jurnuli su uz brodski mostić čim je bio spušten. Bili su to glatko obrijani ljudi u dugim somotskim kaputima i ogrtačima, postavljenim svilom. Svakog je pratio jednostavno odeveni sluga, noseći gvožđem okovanu kasu.