Zenica sveta полностью

Elijas nije hteo da uspori. Gonio ih je i rugao im se, i toliko se približio gavranovima koji su tragali na jugu da je Perin mislio kako će biti dovoljno da se samo jedna ptica osvrne. „Nastavite da se krećete, Svetlost vas spalila! Mislite li da ćete proći bolje od one lisice ako nas sustignu? One čija je utroba nagomilana na glavi?“ Egvena je sletela sa sedla i bučno povratila. „Znao sam da sc sećate. Nastavite samo još malo. To je sve. Samo još malo. Svetlost vas spalila, mislio sam da su seljačići izdržljiviji. Da rade čitav dan i igraju čitavu noć. Sve mi se čini da ste spavali dan i noć. Mičite proklete noge!“

Počeli su da silaze niz obronak čim je poslednji gavran nestao iza sledećeg, mašući krilima iznad vrha brda. Samo da se jedna ptica osvrne. Istočno i zapadno od njih gavranovi su tragali dok su oni žurili kroz otvoreni prostor između njih. Jedna ptica biće dovoljno.

Gavranovi iza njih brzo su se približavali. Šarena i drugi vukovi zaobišli su ih i dolazili su ne zastajkujući da poližu rane, ali naučili su da treba da paze na nebo. Koliko blizu? Koliko dugo? Vukovi nisu imali predstavu o vremenu kao ljudi. Nisu imali razloga da podele dan na sate. Godišnja doba bila su dovoljna za njih, kao i svetio i tama. Ništa više nije im bilo potrebno. Naposletku, Perinu se ukaza vizija gde će sunce stajati kada ih gavranovi budu sustigli. Osmotri preko ramena sunce koje je zalazilo i obliznuo usne suvim jezikom. Za sat gavranovi će ih stići. Možda i manje. Sat, a bila su dobra dva sata do sumraka, najmanje tri do potpunog mraka.

Umrećemo dok sunce bude zalazilo, pomisli. Teturao se dok je trčao. Izmrcvareni kao lisica. Dodirnu sekiru, a onda pomeri ruku do praćke. To će bili korisnije. Ali ne dovoljno. Ne protiv stotinu gavranova, stotinu pokretnih meta, stotinu oštrih kljunova.

„Na tebe je red da jašeš. Perine“, reče Egvena umorno.

„Još malo“, prodahta. „Izdržaću još nekoliko milja.“ Klimnu glavom i ostade u sedlu. Jeste umorna. Da li da joj kažeš? Ili da je pustiš da veruje kako još ima nade da pobegnemo? Sat nade, iako očajničke, ili sat očaja?

Elijas ga je gledao ponovo, ćutke. Mora da je znao, ali nije govorio ništa. Perin pogleda Egvenu još jednom i zatrepta od vrelih suza. Dodirnu sekiru i zapita se da li ima hrabrosti. U poslednjim trenucima kada gavranovi nagrnu na njih, kada sva nada bude izgubljena, da li će imati hrabrosti da je poštedi smrti kakvom je umrla lisica? Svetlosti, učini me jakim!

Gavranovi iznad njih iznenada su nestali. Perin je mogao još uvek da razazna mračan maglovit oblak daleko prema istoku i zapadu, ali napred... ništa. Kuda su nestali? Svetlosti, ako smo ih prestigli...

Iznenada, preseče ga neka hladnoća. Jedan hladan čist rez, kao da je skočio u Vinsku vodu usred zime. Prošla je kroz njega i kao da je odnela deo umora sa sobom, malo bola iz nogu i vatre iz pluća. Za sobom je ostavila... nešto. Nije mogao da kaže šta, samo se osećao drugačije. Stao je, zateturavši se, i pogledao uplašeno okolo.

Elijas ih je posmatrao sa sjajem u očima. Znao je šta se desilo, Perin je bio siguran, ali samo ih je gledao.

Egvena je zauzdala Belu i osvrnula se okolo nesigurno, delom radoznalo, a delom prestravljeno. „Ovo je... čudno“, prošaputa. „Osećam se kao da sam izgubila nešto.“ Čak je i kobila podigla glavu u iščekivanju, raširivši nozdrve kao da je osetila nejasan miris tek pokošenog sena.

„Šta... Šta je to bilo?“, upita Perin.

Elijas se iznenada nasmeja. Povio se da osloni ruke na kolena dok su mu se ramena tresla. „Sigurnost, eto šta. Uspeli smo, vi proklete budale. Nijedan gavran neće proći preko te linije... nijedan koji nosi oči Mračnog, u svakom slučaju. Troloke bi morali da nateraju da je pređu, a nešto bi žestoko moralo da pritiska Mirdraala da ga primora da ih potera. A i nijedna Aes Sedai, takođe. Jedna moć no radi ovde — ne mogu da dodirnu Istinski izvor. Ne mogu ni da ga osete, kao da je nestao. To ih tera da drhte. Dobiju drhtavicu kao pijanica posle sedam dana. To je bezbednost.“

Perinu isprva zemlja nije izgledala ništa drugačije od ustalasanih brda i grebena koja su prelazili čitavog dana. A onda je primetio zelene izdanke trave. Nije ih bilo mnogo — borili su se — ali bilo ih je više no bilo gde. A bilo je i manje korova. Nije znao šta je to, ali bilo je... nečeg u vezi s ovim mestom. A nešto od onoga što je Elijas rekao delovalo mu je poznato.

„Šta je to?“, upita Egvena. „Osećam... Šta je ovo mesto? Mislim da mi se ne sviđa.“

„Stedding“, zaurla Elijas. „Zar nikada niste slušali priče? Naravno, nije bilo Ogiera ovde tri hiljade i nešto godina, ne od Slamanja sveta. Ali stedding čini Ogiera, ne Ogier stedding.“