Posle duge pretrage, pri čemu bi mu samo oči virile preko uzvisine, Elijas bi im uvek pokazao da krenu napred. Put je uvek bio čist — sve do sledećeg grebena koji nisu mogli da zaobiđu. Kod trećeg takvog grebena u Perinovom stomaku se uskomešalo. Kiselina se podigla do njegovog grla i znao je da će se ispovraćati ako bude morao da čeka makar i pet minuta. „Ja...“, reče, gutajući knedlu. „I ja idem.“
„Samo oprezno“, bilo je sve što je Elijas rekao.
Čim je progovorio, Egvena je skočila s Bele.
Čovek u krznu namače svoju okruglu kapu i pogleda je ispod oboda. „Hoćeš li da nateraš tu kobilu da puzi?“, reče on suvo.
Otvarala je i zatvarala usta, ali ni glas se nije čuo. Slegnula je naposletku ramenima, a Elijas se okrenu bez ijedne reči i poče da se penje uz blagu padinu. Perin požuri za njim.
Prilično pre vrha brda, Elijas pokaza prema zemlji i trenutak kasnije pribi se uz tlo, šunjajući se poslednjih nekoliko metara. Perin se baci na stomak.
Kada je stigao do vrha, Elijas je skinuo svoju kapu pre no što je podigao glavu vrlo lagano. Gledajući kroz bokor nekog trnovitog korova, Perin je video samo istu talasastu ravnicu koja je ležala i iza njih. Suprotna padina bila je ogoljena, iako je stotinak koraka napred šumarak prelazio u udolinu, možda pola milje južno od grebena. Vukovi su već prošli šumu, a da nisu namirisali ni traga od Troloka ili Mirdraala. Zemljište je bilo isto svuda i istočno i zapadno, dokle god je Perinov pogled dopirao: talasasta livada i razbacani gustiši. Ništa se nije kretalo. Vukovi su bili više no milju ispred njih. Nisu se videli; na toj udaljenosti jedva da je mogao i da ih oseti. Nisu videli ništa kada su prešli preko tog tla.
„Gubimo vreme“, reče on i krenu da ustane. U tom trenutku jato gavranova poletelo je s drveća ispod njih. Pedeset, stotinu crnih ptica koje su letele u nebo. Zamrznuo se u čučnju dok su ptice polagano preletale iznad drveća.
Kao da se jedna misao rasplamsala iznenada u stotini sićušnih umova, svi gavranovi okrenuli su se iznenada u istom pravcu. Južno. Jato je nestalo iznad sledeće uzvisine, već se spuštajući. Na istoku, drugi šumarak izbljuva još gavranova. Crna gomila napravila je dva kruga i pošla na jug.
Spustio se na zemlju lagano, drhteći. Pokušao je da progovori, ali usta su mu bila suviše suva. Posle nekog vremena uspeo je da ih malo ovlaži. „Da li si se toga plašio? Zašto nisi rekao nešto? Zašto ih vukovi nisu videli?“
„Vukovi ne gledaju mnogo u drveće“, proškrguta Elijas. „1 ne, nisam na to pazio. Rekao sam ti, nisam znao šta...“ Daleko na zapadu crni oblak digao se iznad nekog drugog luga i odleteo na jug. Bili su suviše daleko da bi se moglo razaznati da su to ptice. „Nije veliki lov, hvala Svetlosti. Ne znaju. Čak ni nakon što...“ Okrenu se i zagleda u pravcu iz koga su došli.
Perin proguta pljuvačku. Čak ni posle sna, to je Elijas mislio. „Nije veliki?“, začudi se. „Kod kuće nema toliko gavranova čitave godine.“
Elijas odmahnu glavom. „U Krajinama sam video potrage koje su uključivale jata od hiljadu gavranova. Ne suviše često — tamo su gavranovi ucenjeni — ali, dešavalo se.“ Gledao je još uvek ka severu. „Tišina sada.“
Perin oseti tada napor uspostavljanja kontakta s udaljenim vukovima. Elijas je želeo da Šarena i njeni pratioci prekinu izviđanje, da požure nazad i provere trag koji su ostavili za sobom. Njegovo već ispijeno lice steglo se i kopnilo od napora. Vukovi su bili tako daleko da Perin nije mogao ni da ih oseti.
Nejasno, Perin je razumeo odgovor koji je došao daleko s juga.
Elijas se opusti i udahnu duboko. Namrštivši se, proviri preko grebena, a onda pogleda ponovo na sever, mrmljajući sebi u bradu.
„Misliš li da ima još gavranova iza nas?“, upita Perin.
„Može biti“, reče Elijas nejasno. „Ponekad oni tako rade. Znam jedno mesto, ako budemo mogli da stignemo tamo do mraka. Moramo da hodamo dok se potpuno ne smrači u svakom slučaju, čak i ako ne stignemo tamo. Ali ne možemo da idemo onoliko brzo koliko bih ja želeo. Ne smemo da se približimo suviše gavranovima ispred nas. Ali, ako su i iza nas...“
„Zašto do mraka?“, reče Perin. „Kakvo mesto? Negde gde smo sigurni od gavranova?“
„Sigurni od gavranova“, reče Elijas, „ali suviše ljudi zna... Gavranovi ležu preko noći. Ne moramo da brinemo da će nas pronaći po mraku. Svetlost poslala da su gavranovi naš najveći problem.“ Pogledavši još jednom preko grebena, podiže ruku i mahnu Egveni da dovede Belu gore. „Ali ima još dosta do mraka. Moramo da krenemo.“ Pošao je niz padinu, trčeći teturavo. Svakim korakom dotakao bi zemlju trenutak pre no što bi spustio nogu. „Mičite se, Svetlost vas spalila!“
