Egvena je stigla na vrh brdašca iza njih, poteravši Belu u kas. Osmeh olakšanja rascvetao se na njenom licu kada ih je videla. „Šta se dešava?“, uzviknu, terajući čupavu kobilu da ih sustigne. „Kada ste nestali onako, pomislila sam... Šta se desilo?“
Perin je štedeo dah kako bi trčao sve dok ih nije sustigla. Ispričao joj je za gavranove i Elijasovo mesto gde bi bili sigurni, ali bila je to rastrzana priča. Posle prigušenog uzvika: „Gavranovi!“, više nije mogla da obuzda bujicu pitanja, na koja najčešće nije imao odgovor. Njihov razgovor nije završio sve dok nisu stigli do sledećeg grebena.
Obično — ako se išta u vezi s tim putovanjem moglo nazvati običnim — obišli bi ovo brdašce umesto da ga prelaze, ali Elijas je tražio da stalno izviđaju.
„Želiš li da jednostavno uletiš usred njih, dečko?“, primeti kiselo.
Egvena je gledala vrh grebena vlažeći usne, kao da je ovoga puta želela istovremeno i da pode s Elijasom i da ostane tu. Elijas je bio jedini koji nije oklevao.
Perin se pitao da li su se gavranovi vratili. Bilo bi vrlo lepo da stignu na vrh brda u trenu kad i jato gavranova.
Kada su stigli na vrh, podizao je polako glavu, sve dok mu se nije ukazao pogled preko stene. Uzdahnu od olakšanja kada je video šumarak malo ka zapadu. Gavranova nije bilo nigde na vidiku. Odjednom, iz šume je jurnula lisica, trčeći brzo. Gavranovi su poleteli s grana za njom. Lepet njihovih krila gušio je gotovo očajničko cviljenje lisice. Crni vihor kovitlao se i komešao oko nje. Lisica je pokušavala da sklopi vilice oko nekog od njih, ali oni su napadali i dalje, i bežali od ujeda nepovređeni. Crni mokri kljunovi vlažno su svetlucali. Lisica se okrenula nazad ka drveću, tražeći bezbednost svoje jazbine. Trčala je nespretno sada, pognute glave. Krzno joj je bilo tamno i krvavo, a gavranovi su mlatili krilima oko nje, sve više i više njih, dok je nisu potpuno zatrpali. Iznenadno kao što su se pojavili, poleteli su, zaokrenuli i nestali preko sledećeg brda ka jugu. Tamo gde je bila lisica, ležala je bezoblična grudva pokidanog krzna.
Perin proguta teško.
„Mičite se“, zareža Elijas skočivši napred. Mahnuo je Egveni da pođe, i ne sačekavši je, potrča prema drveću. „Mičite se, Svetlost vas spalila!“, viknu preko ramena. „Mičite se!“
Egvena je poterala Belu u galop preko brda i sustigla ih pre no što su stigli do podnožja padine. Nije bilo vremena za objašnjenja, ali odmah je primetila lisicu. Probledela je poput snega.
Elijas je stigao do drveća i okrenuo se na obodu šumarka, mašući im živo da požure. Perin potrča brže i saplete se. Zamlatara po vazduhu i jedva se uhvati da ne padne na lice.
Usamljeni gavran izleteo je iz šumarka. Nagnu se ka njima, zakrešta, i polete na jug. Znajući da je već prekasno, Perin je počeo da odmotava svoju praćku s pojasa. Još uvek je pokušavao da izvadi kamen iz džepa kada se gavran prevrnu naglo u vazduhu i jurnu ka zemlji. Perin zinu nesvesno, a onda vide praćku koja je visila iz Egvenine ruke. Nesigurno mu se osmehnula.
„Nemojte da stojite tu i blenete!“, uzviknu Elijas.
Trgnuvši se, Perin požuri među drveće, a onda skoči u stranu da ga Egvena i Bela ne bi pregazile.
Daleko na zapadu, gotovo na ivici vidokruga, podizalo se nešto što je ličilo na mračnu izmaglicu. Perin oseti da vukovi prolaze tuda i idu na sever. Osetio je da su primetili gavranove sa svoje leve i desne strane, ne usporavajući. Mračna izmaglica zakovitlala se na sever, kao da progoni vukove, a onda sa okrenu naglo i odlebde na jug.
„Misliš li da su nas videli?“, upita Egvena. „Bili smo već među drvećem, zar ne? Nisu mogli da nas vide s te daljine. Zar ne? Ne tako daleko.“
„Mi smo videli njih na toj daljini“, reče Elijas suvo. Perin se promeškolji s nelagodom, a Egvena udahnu preplašeno. „Da su nas videli“, besno reče Elijas, „sručili bi se na nas kao na onu lisicu. Razmišljajte ako želite da ostanete živi. Strah će vas ubiti ako ne vladate njime.“ Njegov prodorni pogled prikovao ih je oboje na trenutak. Naposletku klimnu glavom. „Otišli su za sada. A trebalo bi da i mi krenemo. Neka vam te praćke budu pri ruci. Mogu biti ponovo korisne.“
Kada su izašli iz šumarka, Elijas ih je poveo prema zapadu. Perinu je dah zastao u grlu: jurili su za poslednjim jatom gavranova koje su videli. Elijas je išao dalje neumorno, a njima nije preostalo ništa sem da ga prate. Napokon. Elijas je znao mesto na kome će biti sigurni. Negde. Tako je rekao.
