Otrčali su do sledećeg brda, čekajući da gavranovi odlete dalje, a onda su trčali ponovo, čekali, trčali. Na taj način su ravnomerno napredovali, što je bilo krajnje naporno. I Perin i Egvena su se brzo umorili od te istrzane jurnjave. Perin je ležao nekoliko minuta na vrhu brda, zadihan i gutajući vazduh, ostavivši da Elijas izviđa. Bela je stajala spuštene glave i raširenih nozdrva kad god bi se zaustavili. Strah ih je gonio napred. Perin nije znao da li je ovladao njime ili ne. Poželeo je samo da mu vukovi kažu šta je iza njih, ako ima ičega, šta god to bilo.
Ispred njih bilo je više gavranova no što je Perin ikada poželeo da vidi. I levo i desno od njih crne ptice su se gomilale i polazile na jug. Desetak puta stigli su do skrovitog mesta u nekom šumarku ili nesigurnog zaklona padine samo nekoliko trenutaka pre no što su gavranovi preleteli preko neba. Jednom se desilo da su, kada se sunce spuštalo sa svog podnevnog vrhunca, stajali na otvorenom, sleđeni kao statue, pola milje od najbližeg zaklona, dok je stotinu pernatih špijuna Mračnoga proletelo jedva milju istočno od njih. Znoj je klizio niz Perinovo lice uprkos vetru, sve dok se i poslednji crni oblik nije pretvorio u tačku i nestao. Nije više mogao da se seti koliko su usamljenih gavranova oborili praćkama.
Prateći put gavranova, video je više no dovoljno dokaza da opravda svoj strah. Zagledao se s mučnom opčinjenošću u zeca koji je bio iskidan na komade. Glava bez očiju ležala je uspravljeno, dok su drugi delići, noge i utroba, bili razbacani u nepravilnom krugu oko nje. Bilo je i ptica, samlevenih u bezobličnu masu perja. I još dve lisice.
Setio se nečega što je Lan rekao. Sva stvorenja Mračnoga uživala su u ubijanju. Moć Mračnoga bila je u smrti. A ako ih gavranovi pronađu? Oči bez milosti sijale su poput crnih perli. Smrtonosni kljunovi kovitlali su se oko njih. Kljunovi oštri kao noževi. Stotinu njih.
Iznenada, tu sliku zamenile su druge. Svaka je bila jasna na trenutak, a onda počela da nestaje i da se pretapa u drugu. Vukovi su pronašli gavranove na severu. Kreštave ptice ponirale su i okretale se, pa ponirale ponovo. Kljunovi su ranjavali pri svakom preletu. Vukovi su režali. Izmicali su i skakali, prevrćući se u vazduhu. Vilice su se sklapale. Iznova i iznova, Perin je osećao perje i pogani ukus smrvljenih gavranova. Osećao je bol krvavih rana po čitavom telu, i znao je s očajanjem koje se nije ni približilo odustajanju, da svi napori nisu dovoljni. Iznenada, gavranovi su odustali. Uputili su u letu poslednji krik besa vukovima. Vukovi nisu umirali tako lako kao lisice, a gavranovi su imali zadatak. Zamah crnih krila i nije ih više bilo. Nekoliko crnih pera padalo je lagano na njihove mrtve. Vetar je lizao ranu na svojoj prednjoj levoj nozi. Nešto nije bilo u redu sa Skakačevim okom. Ne obraćajući pažnju na sopstvene povrede, Šarena ih je okupila i krenuli su da trče bolno u pravcu u kome su gavranovi otišli. Krv je šarala njihova krzna.
Dok je trčao teturavo, Perin susrete Elijasov pogled. Njegove žute oči bile su bezizražajne, ali znao je. Nije govorio ništa, samo je gledao Perina i čekao, sve vreme trčeći bez napora.
„Gavranovi“, prodahta Perin nevoljno. „Iza nas.“
„Bio je u pravu“, izusti Egvena. „Možeš da pričaš s njima.“
Perinova stopala bila su kao grudve gvožđa na kraju drvenih stubova, ali pokušao je da ih pokreće brže. Ako bi mogao da pobegne od tih njihovih očiju, da pobegne od gavranova, od vukova, ali iznad svega od Egveninih očiju, koje su znale šta je on.
Grlo ga je peklo kako nikada nije od dima i vreline u gazda Luhanovoj kovačnici. Zateturao se i visio na Egveninim uzengijama, sve dok nije sjahala i gotovo ga ubacila u sedlo, uprkos tome što se bunio da može da nastavi. Ali nije prošlo dugo pre no što se ona držala za uzengije dok je trčala, skupivši suknju drugom rukom. Nešto malo posle toga, on je sjahao dok su mu kolena još uvek klecala. Morao je da je podigne da bi je naterao da zauzme njegovo mesto, ali bila je suviše umorna da bi se usprotivila.
