Zenica sveta полностью

Štrčao je među gomilom u Kočijašu koji pleše. Trgovci očigledno nisu voleli izanđale gostionice; nije bilo čak ni odvojenih soba za ručavanje za njih, koliko je mogao da vidi. Svi gosti su bili jednostavno odeveni, ogrubele kože zbog rada na suncu i vetru. Ovaj čovek je bio mesnat, s mekim šakama i somotskim kaputom, a tamnozeleni somotski plašt postavljen plavom svilom bio mu je prebačen preko ramena. Odeća je izgledala skupo. Obuća — meke somotske papuče, ne čizme — nije bila napravljena za raskopane ulice Četiri Kralja, ili uopšte za bilo koje ulice.

Došao je prilično posle mraka, otresavši kapi kiše sa svog plašta dok je gledao okolo, usana iskrivljenih od prezira. Prešao je pogledom po sobi, okrenuvši se već da pođe, a onda se trže iznenada zbog nečega što Rand nije mogao da vidi i sede za sto koji su Džek i Strom upravo ispraznili. Služavka se zaustavi kod njegovog stola, a onda mu donese krčag vina. On ga gumu u stranu i nije ga više ni dotakao. Izgledalo je kao da žena žuri da pobegne od njegovog stola oba puta, iako nije pokušao ni da je dodirne ili čak pogleda. Iz nekog razloga njoj je bilo neprijatno u njegovoj blizini, a to su primetili i ostali koji bi mu se približavali. Uprkos njegovom mekom izgledu, kad god bi neki tvrdoruki kočijaš odlučio da podeli sto s njim, pogled je bio dovoljan da natera čoveka da potraži sto negde drugde. Sedeo je kao da u sobi nije bilo nikoga sem njega — i Randa i Meta. Njih je posmatrao preko sklopljenih ruku koje su sijale od prstenova na svakom prstu. Gledao ih je s osmehom zadovoljstva zbog toga što ih je prepoznao.

Rand promrmlja to Metu kada su ponovo menjali mesta, i Met klimnu. „Video sam ga“, procedi. „Ko je on? Sve mi se čini da mi je poznat.“

To pomisli i Rand, i on je tražio po sećanju, ali nije mogao ničeg da se seti. A opet, bio je siguran da je to lice već negde video.

Nakon dva sata izvođenja, koliko je Rand mogao da proceni, vratio je flautu u kutiju i on i Met pokupiše svoje stvari. Dok su silazili s niske platforme, Hejk dolete. Njegovo usko lice bilo je iskrivljeno od besa.

„Vreme je da se jede“, reče Rand pre njega, „a ne želimo da nam neko ukrade stvari. Hoćeš li da kažeš kuvaru?“ Hejk je oklevao, još uvek besan, pokušavajući da ne gleda ono što je Rand držao u rukama. Rand opušteno pomeri svoje zavežljaje, tako da je mogao da spusti jednu ruku na mač. „Ili možeš da pokušaš da nas izbaciš.“ Naglasio je tu reč namerno, a onda dodade: „Ostalo je još prilično vremena ove noći za sviranje. Moramo da sačuvamo snagu ako hoćemo da budemo dovoljno dobri kako bi ova gomila nastavila da troši pare. Šta misliš, koliko dugo bi ova soba ostala puna ako popadamo od gladi?“

Hejk se trgnu i pogleda po sobi punoj ljudi koji su stavljali pare u njegov džep, a onda se okrenu i proturi glavu kroz vrata na zadnjem kraju gostionico, „Na’rani i’!“, povika.

Okrenuvši se ponovo ka Randu i Metu, proreža: „Nemojte da vas nema čitavu noć. Očekujem da vas gledam tamo sve dok i poslednji ne ode.“

Neki od gostiju počeli su da viču, tražeći svirača i žonglera, i Hejk se okrenu da ih smiri. Čovek u somotskom plaštu bio je jedan od nestrpljivih. Rand je mahnuo Metu da pođe za njim.

Masivna vrata odvajala su kuhinju od prednjeg dela gostionice i, izuzev kada bi se otvorila da propuste služavku, kiša koja je tamburala po krovu bila je glasnija u kuhinji nego vika u trpezariji. Bila je to velika soba, vruća i zamagljena od peći i rerni, s ogromnim stolom koji je bio pokriven polupripremljenom hranom i jelima spremnim za posluženje. Neke od služavki skupile su se na klupi blizu zadnjih vrata, trljajući noge i čavrljajući sve zajedno s debelom čuvaricom, koja je pričala i istovremeno mahala velikom kašikom, da bi naglasila svoje reči. Sve su pogledale ka Randu i Metu kada su ušli, ali to nije usporilo njihov razgovor niti zaustavilo trljanje nogu.

„Trebalo bi da odemo odavde dok još možemo“, reče Rand tiho, ali Met odmahnu glavom, gledajući samo na dva tanjira koja je kuvarica punila govedinom, krompirom i graškom. Jedva da ih je pogledala dok je razgovarala s drugim ženama, razmicala laktovima stvari na stolu i spuštala tanjire, dajući im viljuške.

„Imaćemo dovoljno vremena nakon što budemo jeli.“ Met kliznu na klupu i poče da se služi viljuškom kao da je lopata.

Rand uzdahnu, ali bio je odmah iza Meta. Od prošle noći pojeo je samo okrajak hleba. Stomak mu je bio prazan kao prosjački novčanik, a miris kuvanja koji je ispunio kuhinju nije mu pomagao. Punio je usta brzo, ali kuvarica je već ponovo sipala u Metov tanjir pre no što je on pojeo polovinu hrane u svom.

Nije hteo da prisluškuje ženski razgovor, ali neke od reči krenule su ka njemu i privukle mu pažnju.

„To mi zvuči blesavo.“

„Blesavo ili ne, tako sam čula. Obišao je pola gostionica u gradu pre no što je došao ovde. Samo bi ušao, osvrnuo se i izašao napolje bez reči, čak i iz Kraljevske gostionice. Kao da uopšte ne pada kiša, i sve to.“