Zenica sveta полностью

Nije znao da li je mudro što ga i dalje nosi tako da se vidi. Mačevi su bili prilično uobičajeni, ali znak čaplje privlačio je pažnju i priče. Ne svih, ali bilo kakva pažnja bila mu je neprijatna. Možda je ostavljao jasan trag Mirdraalu — ako je uopšte Senima bio potreban takav trag. Izgleda da nije. U svakom slučaju, nije želeo da ga ne nosi. Tam mu ga je dao. Njegov otac. Dok god bude nosio taj mač, postojaće i dalje neka veza između Tama i njega, nit koja mu je davala pravo da još uvek zove Tama ocem. Sada je prekasno, prođe mu kroz glavu. Nije bio siguran na Šta se to odnosi, ali znao je da u pravu. Prekasno.

Na prve zvuke Pevca sa severa ono nekoliko gostiju u trpezariji izvukli su glave iz svojih krčaga s vinom. Čak su se i dva izbacivača malo nagnula. Svi su zatapšali kada je završio, čak i dvojica siledžija, a tapšali su i kada je Met počeo da obrće kišu šarenih lopti rukama. Napolju, nebo ponovo zabrunda. Kiša nije padala još uvek, ali pritisak je bio težak; što duže bude čekala, to će pljusak biti jači.

Proneo se glas, i do potpunog mraka gostionica je bila puna ljudi koji su se smejali i pričali tako glasno da Rand jedva da je čuo ono što je svirao. Samo je grmljavina bila glasnija od buke u trpezariji. Prozori su svetleli od munja, a u trenucima kada bi zavladala tišina, mogao je da čuje bubnjanje kiše po krovu, Ljudi koji su sada ulazili ostavljali su mokar trag za sobom.

Kad god bi zastao, neko bi uzviknuo ime neke pesme kroz buku. Većinu naziva nije znao, mada, kada bi mu neko otpevušio deo, često bi shvatio da ipak zna pesmu. Bilo je tako i u drugim mestima, ranije. Veseli Džaim bio je Reimi praćka ovde, a u prethodnom gradiću Boje sunca. Neka imena bila su ista; druga su se menjala na svakih deset milja, a naučio je i nove pesme. Pijani kotlar bila je nova, iako su je zvali ponekad Krpar u kuhinji. Dva kralja u lovu bila je Dva konja koji jure, a imala je i još nekoliko imena pride. Svirao je one koje je znao, a ljudi su lupali pesnicama o stolove, tražeći još.

Drugi su zvali Meta da žonglira ponovo. Ponekad bi izbile tuče između onih koji su tražili muziku i onih koji su hteli žongliranje. Jednom je blesnuo nož, žena je zavrištala i neki čovek se odmakao od stola dok mu je krv klizila niz lice. Ali Džek i Strom, dva izbacivača, prišli su brzo i s potpunom nepristrasnošću izbacili na ulicu sve koji su bili umešani, sa čvorugama na glavama. To je bila njihova taktika sa svim nevoljama. Priča i smeh nastavili su se kao da se ništa nije dogodilo. Niko se nije čak ni osvrnuo, izuzev onih koje su izbacivači gurnuli dok su išli ka vratima.

Gosti su se ponašali slobodno kad služavke nisu bile oprezne. Džek ili Strom morali su nekoliko puta da spasavaju neku od žena, iako nisu bili preterano brzi u tim slučajevima. Hejk se istresao i vikao na onu koju su uznemiravali, kao da je smatrao da je to njena krivica. A ona bi, sa suzama u očima i mucavim izvinjenjima, priznavala da prihvata njegovo mišljenje. Žene bi skakale kad god bi se Hejk namrštio, čak i ako je gledao na drugu stranu. Rand se pitao zašto li one to trpe.

Hejk se osmehivao kada bi pogledao Randa i Meta. Posle nekog vremena, Rand shvati da se Hejk ne smeši njima; on se smešio kada bi mu pogled otišao iza njih, tamo gde je ležao mač sa čapljom. Rand je jednom spustio flautu ukrašenu zlatom i srebrom pored stolice; i ona je dobila osmeh.

Sledeći put kada je zamenio mesto s Metom na bini, nagnuo se da mu nešto šapne. I tako blizu, morao je da govori glasno. Ali zbog sve te buke, sumnjao je da je bilo ko drugi mogao da ga čuje. „Hejk će pokušati da nas opljačka.“

Met klimnu glavom, kao da je to i očekivao. „Moraćemo da zaprečimo naša vrata noćas.“

„Da zaprečimo vrata? Džek i Strom mogli bi da sruše vrata pesnicama. Hajdemo mi lepo odavde.“

„Sačekaj barem dok ne jedemo. Ja sam gladan. Ovde ne mogu ništa da urade“, dodade Met. Gosti u nabijenoj trpezariji vikali su nestrpljivo, tražeći da nastave s predstavom. Hejk ih je streljao pogledom. „U svakom slučaju, da li želiš da spavaš napolju noćas?“ Izuzetno jaka grmljavina ugušila je sve ostalo, a na trenutak, svetlost napolju bila je jača od lampi u gostionici.

„Želim samo da se izvučem odavde bez razbijene glave“, reče Rand, ali Met se već vukao ka stolici da se odmori. Rand uzdahnu i poče da svira Put za Dan Aren. Izgleda da je većina njih volela tu pesmu; svirao ju je već četiri puta, a još uvek su je tražili.

Nevolja je bila u tome što je Met koliko-toliko bio u pravu. I on je bio gladan. A nije video kako bi Hejk mogao da im priredi nevolje dok je trpezarija lula puna i punila se svakim trenutkom sve više. Namesto svakog čoveka koji bi otišao, ili koga bi Džek i Strom izbacili, ušla bi dvojica s ulice. Vikali su tražeći žongliranje ili neku pesmu, ali zanimalo ih je uglavnom piće i pipkanje služavki. Ali jedan čovek se razlikovao.