To je postalo način na koji su putovali. Uz malo sreće, i možda malo prevoza, skoro uvek bi uspeli da stignu u sledeće selo pre mraka. Ako je bilo više od jedne gostionice u selu, gostioničari bi se nadmetali za njih kada bi čuli Randovu flautu i videli Meta kako žonglira. Njih dvojica još uvek nisu bili umešni poput zabavljača, ali bili su više no što je većina sela videla za godinu. Dve ili tri gostionice u gradu značile su bolju sobu, s dva kreveta i porciju kvalitetnijeg mesa, a ponekad i nekoliko bakrenjaka u džepovima na odlasku. Ujutru skoro bi im uvek neko ponudio prevoz: neki farmer koji je ostao prekasno ili popio previše, ili trgovac kome se njihova predstava dopala dovoljno da mu ne smeta da uskoče u neka od njegovih kola. Rand pomisli da je s njihovim nevolja ma gotovo dok ne stignu u Kaemlin. Ali onda su došli u Četiri Kralja.
Selo je bilo veće od mnogih dragih, ali još uvek je bilo isuviše neugledno da bi nosilo ime poput Četiri Kralja. Kao i obično, Kaemlinski put išao je pravo kroz središte gradića, ali još jedna prometna saobraćajnica prolazila je s južne strane. Većina sela bila su mesta gde su se snabdevali i okupljali farmeri iz tog područja, ali ovde je bilo vrlo malo njih. U Četiri Kralja zarađivali su od prenoćišta trgovačkih karavana na putu za Kaemlin i za rudarske gradiće u Maglenim planinama iza Baerlona, i selima između tih oblasti. Južni put služio je trgovini Lugarda s radnicima na zapadu; trgovci iz Lugarda koji su išli za Kaemlin imali su prečicu. Oko gradića bilo je svega nekoliko farmi, koje jedva da su bile dovoljne da prehranjuju sebe i grad, a sve u mestu bilo je okrenuto trgovcima i njihovim kolima, ljudima koji su ih terali i radnicima koji su tovarili robu.
Placevi gole prašnjave zemlje bili su raštrkani svuda po Četiri Kralja. Bili su pretrpani napuštenim kolima, parkiranim točak do točka, i tu je bilo samo nekoliko stražara koji su se dosađivali. Štale i stubovi za vezivanje konja ispunjavali su ulice; sve su bile dovoljno široke da bi kola mogla da prođu i duboko raskopane prolaskom previše točkova. Nije bilo seoske livade, a deca su se igrala na ulicama, izbegavajući kola i psovke kočijaša. Seoske žene išle su povirile u marame, spuštenog pogleda i brzo. Ponekad bi ih pratila dobacivanja kočijaša od kojih je Rand crveneo; na neke od njih čak se i Met trgnuo. Žene nisu tračarile preko ograde sa susetkama. Ružne drvene kuće stajale su jedna do druge, odvojene samo uskim uličicama i krečom — tamo gde se neko potrudio da okreči natrulo drvo — izbledelim kao da nije bio osvežen godinama. Teški kapci na kućama nisu bili otvoreni tako dugo da su šarke potpuno zarđale. Posvuda je bilo bučno — lupanje iz kovačnica, povici vozara, raskalašan smeh iz gradskih gostionica.
Rand iskoči iz platnom pokrivenih kola jednog trgovca kada su prošli pored neke drečavo okrečene gostionice. Sva zelena i žuta, izdaleka je privlačila pogled među olovno sivim kućama. Kolona kola nastavila je da se kreće. Niko od vozara nije ni primetio da su on i Met otišli; sumrak se spuštao i svi su razmišljali o isprezanju konja i kako da što pre stignu u gostionice. Rand se spotače o neravninu na putu, nastalu od točka, a onda odskoči brzo da bi izbegao teško natovarena kola koja su išla u suprotnom smeru. Vozar ga opsova dok su kola prolazila pored njega. Seljanka ga je obišla i požurila dalje, a da ga pri tom nije ni pogledala.
„Možda nije trebalo da stanemo ovde“, reče. Učinilo mu se da čuje muziku pomešanu s grajom, ali nije mogao da odredi odakle. Iz gostionice možda; nije mogao tačno da odredi. „Ne sviđa mi se. Možda bi bilo bolje da nastavimo dalje ovog puta.“
Met ga prekorno pogleda, a onda prevrnu očima. Tmurni oblaci postajali su sve gušći iznad njihovih glava. „I da spavamo pod nekom ogradom noćas? Po ovakvom vremenu? Navikao sam se ponovo na krevet.“ Nagnu glavu da čuje, a onda progunđa: „Možda neka od ovih gostionica nema svirača. U svakom slučaju, kladim se da nemaju žonglera.“ Prebaci luk preko ramena i krenu prema jarkožutim vratima, posmatrajući oko sebe skupljenim očima. Rand ga je pratio sumnjičavo.
Unutra je bilo muzičara — citra i bubanj gotovo da se nisu čuli od hrapavog smeha i pijanih povika. Rand se nije ni potrudio da potraži gazdu. Sledeće dve gostionice takođe su imale muzičare. I u njima je vladala ista zaglušujuća kakofonija. Ljudi u gruboj odeći zauzimali su stolove i teturali su se, mašući krčazima i pokušavajući da uhvate služavke koje su ih izbegavale s ukočenim osmesima. Zgrada se tresla od dreke, a mirisala je na kiseo zadah starog vina i prljavih ljudi. Od trgovaca obučenih u svilu, somot i čipku nije bilo ni traga; zidovi odvojenih soba za ručavanje iznad stepeništa štitili su njihove uši i noseve. On i Met proturili su samo glave kroz vrata pre no što su se okrenuli i otišli. Rand pomisli da neće imati drugog izbora nego da nastave dalje.
U četvrtoj gostionici,
