Zenica sveta полностью

„Možda je mislio da je ovde najudobnije.“ To je izazvalo bujicu smeha.

„Kako ja čujem, on je stigao u Četiri Kralja tek posle mraka, a konji su mu luli zadihani kao da ih je naporno terao.“

„Pa, odakle dolazi, kada je stigao posle mraka? Samo budala ili luđak putuje tako nepromišljeno.“

„Pa, možda je budala, ali je bogata budala. Čujem da čak ima i još jednu kočiju za svoje sluge i prtljag. Tu ima para, pazite Šta vam kažem. Da li ste videle onaj njegov plašt? Ne bih imala ništa protiv da je moj.“

„Malo je punačak za moj ukus, ali uvek sam govorila da čovek ne može biti debeo ako ima zlata.“ Sve su se uhvatile za stomake od kikotanja, a kuvarica se nasmejala naglas.

Rand spusti viljušku na tanjir. Misao koja mu se nimalo nije sviđala pojavila mu se u glavi. „Vratiću se brzo“, reče. Met jedva klimnu glavom dok je trpao parče krompira u usta.

Rand pokupi opasač s mačem zajedno sa svojim ogrtačem i prikopča ga oko struka dok je išao ka zadnjim vratima. Niko nije obraćao pažnju na njega.

Kiša je lila kao iz kabla. Rand prebaci ogrtač preko ramena i navuče kapuljaču preko glave, skupivši ogrtač oko sebe dok je prelazio dvorište. Vodena zavesa sakrila je sve, izuzev kada su munje svetlele, ali pronašao je ono što je tražio. Konji su bili uvedeni u štalu, ali dve kočije lakirane u crno sijale su mokro napolju. Grom je zagunđao i munja je zaigrala iznad gostionice. Kratko svetio bilo je dovoljno da razazna ime ispisano zlatnim slovima na vratima kočije, Haual God.

Ne razmišljajući o kiši koja ga je tukla, stajao je tu zagledan u mesto gde je stajalo ime koje nije mogao više da vidi. Setio se gde je poslednji put video kočije lakirane u crno s imenima njihovih vlasnika ispisanim na vratima, i pre vejane gojazne ljude u somotskim plaštevima koji su bili postavljeni svilom, i somotskim papučicama. Beli Most. Trgovac iz Belog Mosta mogao je imali savršeno dobar razlog da putuje za Kaemlin. Razlog zbog koga je pretražio polovinu gostionica u gradu pre no što je izabrao baš onu u kojoj si ti? Razlog zbog koga te gleda kao da je pronašao ono što traži?

Rand se strese i iznenada postade svestan kiše koja mu je curkala niz leđa Njegov ogrtač bio je gusto izatkan, ali nije bio predviđen da se suprotstavi ovoj vrsti potopa. Požurio je nazad u gostionicu, šljapkajući kroz bare koje su postajale sve dublje. Džek prepreči vrata kada je Rand krenuo da uđe.

„Vidi, vidi, vidi. Sam u mraku. Mrak je opasan, dečko.“

Kiša je zalizala Randovu kosu. U dvorištu su bila samo njih dvojica. Pitao se da li je Hejk shvatio da želi mač i flautu tako jako da može da zanemari prisustvo te gomile u trpezariji.

Obrisavši vodu s očiju, spusti drugu ruku na mač. Iako je bila mokra, gruba koža dočekala je sigurno njegove prste. „Da li je Hejk odlučio da će svi oni ljudi ostati samo zbog njegovog piva, umesto da potraže i zabavu? Ako jeste, reći ćemo da je obrok dovoljna plata za ono što smo uradili dosad i poći dalje.“

Suv u dovratku, veliki čovek pogleda kišu i reče s prezirom: „Po ovome?“ Pogleda ka Randovoj ruci na maču. „Znaš, Strom i ja smo se opkladili. On misli da si ukrao to od svoje matore babe. Ja mislim da bi te tvoja baba šutnula preko svinjca i ostavila da izvisiš.“ Iskezio se. Zubi su mu bili krivi i žuti, a uz taj podrugljivi osmeh izgledao je još zlobnije. „Noć je duga, dečko.“

Rand se progura pored njega, a Džek ga je pustio da prođe, smejući se grozno.

Kada je ušao, zbacio je ogrtač i seo na klupu za stolom koju je napustio samo nekoliko minuta ranije. Met završi sa hranom iz drugog tanjira i radio je na trećem. Jeo je sporije, ali usredsređeno, kao da je nameravao da pojede svaki zalogaj, makar ga to i ubilo. Džek je bio pored dvorišnih vrata. Naslonio se na zid i posmatrao ih. Čak i kuvarica nije osećala potrebu da priča s njim.

„On je iz Belog Mosta“, reče Rand tiho. Nije bilo potrebe da kaže koje on, Met okrenu glavu ka njemu, a parče govedine na kraju viljuške stalo je na pola puta do usta. Svestan da ih Džek posmatra, Rand promeša hranu u tanjiru. Ne bi mogao da proguta nijedan zalogaj ni da je umirao od gladi, ali pokušao je da se pretvara da ga zanima grašak dok je pričao Metu o kočijama i onome što su žene pričale, ako ih Met nije slušao.

Bilo je očigledno da nije. Met trepnu iznenađeno i prozvižda kroz zube, a sada namršteno pogleda parče mesa na viljušci i zagunđa dok ju je bacao na tanjir. Rand požele da se makar malo pretvara.

„Za nama“, reče Met kada je završio. Bore na njegovom čelu su se produbile. „Prijatelj Mraka?“

„Možda. Ne znam.“ Rand pogleda ka Džeku i ljudina se isteže namerno, pokazujući ramena velika kao u nekog kovača. „Misliš da možemo da prođemo pored njega?“

„Ne a da ne napravimo toliko buke da dođu Hejk i onaj drugi. Znao sam da nije trebalo da stajemo ovde.“