Gurnu ih žurno pod vrata, i kada je sledeći udar groma zatresao gostionicu, nabio ih je s dva brza udarca petom. Grmljavina je utihla, a on zadrža dah, osluškujući. Sve što je čuo bilo je kako kiša udara o krov. Nije bilo škripe poda od nogu u trku.
„Prozor“, reče.
Nije bio otvaran godinama; videlo se po prašini koja se zapekla oko njega, Napregnuli su se zajedno, cimajući iz sve snage. Randu su zaklecala kolena pre no što se prozor i pomakao; ječao je svakim nevoljnim palcem. Kada je otvor bio širok dovoljno da se provuku kroz njega, kleknu, a onda je stao.
„Krv i pepeo!“, zareža Met. „Nije ni čudo što Hejk nije brinuo da ćemo st izvući.“
Gvozdene šipke u istom takvom okviru svetlucale su mokro na svetlosti lampe. Rand ih gumu; bile su čvrste kao kamen.
„Video sam nešto“, reče Met. Žurno poče da pretura po kršu na policama I vrati se sa zarđalom gvozdenom polugom. Gumu kraj pod gvozdeni okvir s jedne strane, a Rand se štrecnu.
„Seti se buke, Mete.“
Met se namršti i promrmlja nešto sebi u bradu, ali sačeka. Rand je uhvatio polugu i pokušao da pronađe dobar oslonac u sve većoj bari ispod prozora, Grom odjeknu i oni zapeše. Okvir se pomeri uz namučeni vrisak klinaca od kojih se Rand naježi — četvrt palca, ako se i toliko pomerio. Povukli su polugu ponovo, prateći grmljavinu. Ništa. Četvrt palca. Ništa. Dlaka. Ništa. Ništa.
Rand se iznenada okliznu u vodi i sručiše se na pod. Poluga zveknu o šipke poput gonga. Ležao je u bari ne dišući i osluškujući. Ništa se nije čulo, izuzev kiše. Duvajući u povređene prste ga prostreli pogledom. „Nikada nećemo izaći ovako.“ Gvozdeni okvir nije bio ni dva prsta odmaknut od prozora. Desetak debelih klinova prolazili su kroz uzak otvor.
„Moraćemo da pokušamo“, reče Rand ustajući. Ali u trenutku kada je postavio polugu pod ivicu okvira, vrata zaškripaše kada je neko pokušao da ih otvori. Dleta su ih potkočila. Met i Rand se zabrinuto zgledaše. Met ponovo izvadi bodež. Vrata još jednom škripnuše.
Rand udahnu duboko i pokuša da smiri glas. „Odlazi, Hejk. Pokušavamo da spavamo.“
„Bojim se da grešite.“ Glas je zvučao tako prevejano i samouvereno, da je odmah odao kome pripada. Haual God. „Gazda Hejk i njegovi... poslušnici neće vam praviti nevolje. Spavaju čvrsto, i ujutru će se pitati kuda ste nestali. Pustite me unutra, mladi moji prijatelji. Moramo da razgovaramo.“
„Nemamo o čemu da razgovaramo“, reče Met. „Odlazi i pusti nas da spavamo.“
God se zlokobno nasmeja. „Naravno da imamo o čemu da razgovaramo. Znate to isto kao i ja. Video sam u vašim očima. Znam Šta ste, možda i bolje od vas samih. Osećam kako to zrači iz vas u talasima. Već upola pripadate mom gospodaru. Prestanite da bežite i prihvatite to. Sve će vam biti mnogo lakše. Ako vas babuskare iz Tar Valona pronađu, poželećete da ste presekli sopstvena grla pre no što one završe s vama. Ali nećete moći. Samo moj gospodar može da vas zaštiti od njih.“
Rand proguta knedlu. „Ne znamo o čemu pričaš. Ostavi nas na miru.“ Daske u hodniku su zaškripale. God nije bio sam. Koliko je ljudi mogao da povede u dve kočije?
„Prestanite da se ponašate budalasto, mladi moji prijatelji. Znate vi. Znate vi veoma dobro. Veliki gospodar Mraka označio vas je da mu pripadate. Zapisano je da će novi Gospodari straha biti tu da ga hvale kada se probudi. Vi mora da ste dvojica od njih, inače ne bih bio poslat da vas pronađem. Razmislite o tome. Večni život i moć koja nadmašuje snove.“ Glas mu je bio pun gladi za lom moći.
Rand pogleda ka prozoru u trenutku kada je munja zaigrala na nebu i skoro da zaječa. Kratak blesak svetlosti napolju obasja ljude koji nisu obraćali pažnju na to što kiša pljušti po njima dok su stajali i motrili na prozor.
„Ovo me zamara“, izjavi God. „Pokorićete se mom gospodaru — svom gospodaru — ili ćemo vas naterati da se pokorite. To neće biti prijatno za vas. Veliki gospodar Mraka vlada smrću i može da pruži život u smrti ili smrt u životu, kako odluči. Otvorite ova vrata. Svejedno, vaše bežanje je završeno. Otvarajte kad kažem!“
Mora da je rekao i još nešto, jer teška telesina iznenada je grunula o vratu, Ona su se zatresla i dleta su kliznula za delić palca, ostavivši za sobom trag rđe na drvetu. Ponovo i ponovo vrata su podrhtavala dok su ljudi gruvali u njih Ponekad bi dleta izdržala, ponekad bi kliznula još malo. Ipak, malo-pomalo, vrata su se neizbežno otvarala.
„Pokorite se“, zahtevao je God iz hodnika, „ili ćete provesti večnost kajući se!“
„Ako nemamo nikakvog izbora...“ Met obliznu usne kada ga je Rand pogledao. Oči su mu kolutale kao oči jazavca u klopci; bio je bled i disao je teško dok je govorio. „Mogli bismo da im kažemo da hoćemo, a da onda pobegnemo kasnije. Krv i pepeo, Rande, nema izlaza!“
Reči kao da su doplovile do Randa kroz čepove koju mu je neko nabio u uši.
